I Srbija bi mogla da bude bogata!
Ako nisi vredan, ne možeš da uspeš nigde, ali novac koji može da se zaradi u Australiji i Srbiji ne može da se uporedi - kaže Branislav Miladinović, rodom iz Ćuprije, koji u Sidneju živi već tri decenije i koji je uspeo da od radnika na građevini postane vlasnik firme za adaptaciju kuća i stanova. U Australiji se, dodaje, najviše zarađuje na nekretninama, što najbolje pokazuje podatak da je vrednost prve kuće koju je kupio povećana čak sedam puta!
- Kao bravar sam se zaposlio u ćuprijskoj "Šećerani". Potom sam završio za ložača parnih kotlova. Kako sam se u međuvremenu oženio i počeo da pravim kuću, uzeo sam kredit. Plata u fabrici bila je mala i neredovna, a troškovi su bili veliki. Pošto je moja sestra Jelena sa suprugom Petrom Pavićem živela u Sidneju, 1988. godine sam sa svojom, sada pokojnom suprugom, i četvorogodišnjom ćerkom Katarinom otišao kod njih. Nikad se nisam pokajao zbog te odluke - kaže Branislav za "Vesti".
Ubrzo je počeo da radi na građevini kod preduzimača Milana Nidžovića. Mislio je da mu to bude privremeni posao, ali mu se veoma dopao, pa nije želeo da ga menja. Naučio je da malteriše, zida, postavlja pločice...
U početku je radio šest dana u nedelji, ali pošto supruga nije bila zaposlena, počeo je da radi i po 10 i 12 sati dnevno, a onda i nedeljom. Tako je uspeo da kupi kuću, što ne bi mogao za osmočasovno radno vreme. Samo devet godina kasnije otvorio je svoju firmu "Houm renovejšn servis". Kako je dobio još troje dece, manju kuću je počeo da iznajmljuje, a za porodicu je kupio petosobnu kuću.
- Srbija je lepa zemlja, volim je, a kad bi ljudi radili kao što se radi u inostranstvu, bila bi i veoma bogata zemlja. Australiju sam baš zavoleo, ali možda se vratim u Srbiju kad se penzionišem. Voleo bih da se bavim voćarstvom i vinogradarstvom. Srećom, mogu da dođem u Srbiju kad god hoću i da se vratim u Australiju kad god hoću - kaže Branislav.
U Australiji mu se najviše dopada što se poštuju zakoni i što svi imaju besplatnu zdravstvenu zaštitu. Onaj ko nema posao, prima minimalni lični dohodak sve dok se ne zaposli. Ako roditelji imaju male plate, dobijaju veći dečiji dodatak.
- Tako nikada nisi u gubitku. Majke, na primer, ne moraju da se prijavljuju za dečiji dodatak već im službe, zavisno od njihovih plata, pošalju pismo u kome ih obaveštavaju o visini dečijeg dodatka, a novac im šalju na žiro-račun. Poreska uprava sve određuje, jer zna koliko je novca potrebno da bi porodica mogla da živi - pojašnjava naš sagovornik i dodaje da mu u Australiji najviše nedostaju priroda i Velika Morava, kraj čijih brzaka je odrastao.
Deca već svoji ljudi
Branislavljeva ćerka Katarina, koja je završila Ekonomski fakultet, u Sidneju živi sa Erikom Meksasom, rodom iz Grčke. Kupili su kuću, tako da u Srbiju i Grčku odlaze samo na odmor. Sin Jovan, koji radi kao profesor fizičkog vaspitanja, oženio se Australijankom Grejs, takođe profesorkom. I oni su kupili kuću. Sin Milan i ćerka Jelica žive sa ocem Branislavom. Milan je završio stolarski zanat i zaposlio se, a Jelici je ostalo još nekoliko ispita do kraja studija, ali i ona već radi.
- Da smo ostali u Srbiji, deca nikada ne bi mogla da budu tako situirana. Svo četvoro imaju svoje automobile. Studije me, na primer, nisu ništa koštale, jer su deca podigla beskamatne kredite, a počeli su da ih vraćaju tek kad su se zaposlili - kaže Branislav.
U Sidneju bolje
Zet Petar se iz Sidneja u Srbiju vratio sedamdesetih godina prošlog veka. Počeo je da radi u fabrici "Elmos", ali se pokajao jer je plata bila mala. Onda se oženio Branislavljevom sestrom Jelenom i vratio u Australiju. Jelena se porodila u Srbiji, ali je čim je dobila vizu 1978. godine otišla je kod njega.
