Jugosloven strahuje od nuklearnog napada: Atomski bunker razljutio komšije
Jakov Lončarević emigrirao je iz Jugoslavije u Australiju 1979, ali je 1996. napustio Melburn i smestio se u Minjipu, gradiću 337 kilometara zapadno od glavnog grada Viktorije. Ovde je proveo godine gradeći bunker za zaštitu od nuklearnog napada, ne želeći da sedi i čeka skrštenih ruku.
Bunker za koji smatra da je bezbedan od atomske bombe, zida već dve decenije. Dubok je četiri metra i Jakov ima nameru da u njemu dočeka početak nuklearnog rata. Njega je pronašla TV-ekipa kanala Devet, sa reporterom Martinom Kingom. Lončarević je kazao da je do sada iskopao 40.000 kofa zemlje i utrošio 2.500 vreća cementa, 40 tona čelika iz otpada i 20 tona drveta.
- Ovo je mesto za preživljavanje u slučaju opasnosti - rekao je reporteru. - U slučaju da se desi nepredviđeno ja ću preživeti. Kada uslovi postanu neizdrživi na tlu biću dole.
Jakov Lončarević ističe da ima zalihe sa kojima može da čeka dve godine dok ne prođe nuklearna opasnost. Tu je neverovatnih 900 kilograma šećera smeštenih u industrijskim frižiderima, 200 kilograma pirinča i sušenog pasulja, 6.000 litara vode, 40 kg deterdženta za pranje, 200 pari čarapa, 200 pari donjeg veša, stotinu majica, 120 kilograma meda.
Međutim, uprkos tome što se pripremio za nuklearni rat, Jakov gubi bitku sa komšijama, pošto mu je lokalna uprava izdala nalog da zaustavi gradnju. Komšijama je dojadilo da žive uz objekat koji liči na vojno utvrđenje. Oni su izjavili pred kamerama kako ih je sramota da žive u neposrednoj blizini.
Tako medicinska sestra Bek, koja radi u regionalnom centru Horshem, ističe da je vrednost njenog imanja pala jer niko ne želi da kupi kuću do Lončarevićeve.
- Ovo je sramota. Frustrirajuće i pogrešno.
Njeni tast i tašta, Džo i Re, koji ceo život žive u Minjipu i dve kuće dalje, navode da je nekadašnja "divna, mala" kuća od drveta u posedu jedne stare dame sada pretvorena u nešto nalik sovjetskom vojnom utvrđenju.
Lončarević je iz dana u dan sve manje popularan među komšijama.
- Svako ima pravo da živi kako želi, do određene granice. Eto, moja deca se mnogo bave sportom i kad neko od njih šutne loptu tamo preko, suviše je uplašen da ode i zatraži je nazad, zato što može da upadne u nevolju. Mojoj deci potrebno je da se osećaju bezbedno - veli Bek.
"Imam lek"
Lončarević kaže reporterima da njegove komšije treba da se "primire" u vezi s njegovom građevinom, jer "ima lek" za njih.
- Ali, to nije prijatan (lek) - rekao je u kameru.
Deda Nil Montej uzvraća da je spreman "da se bori žestoko", ako se stvari na ulici otmu kontroli.
- Neću koristiti noževe, pištolje, ali imam ruke... To će mi biti dovoljno. Samo ću da zviznem. Puf.
