Tužna vest iz Sidneja - preminuo Đuro Kesić: Ujedinitelj Srba do poslednjeg daha
U Sidneju je ove nedelje u 90. godini života preminuo Đuro Kesić, ličnost koja je svojim prisustvom ostavila dubok trag u životu ovdašnje srpske zajednice u poslednjih više od šest decenija.
Preminuo je u ruskom staračkom domu "Svetog Sergija" u Kabramati. Naselju za koje je bio vezan ceo život.
Svi malobrojniji svedoci ovdašnjih zbivanja u drugoj polovini 20. veka sećaju se i danas, u tadašnjim "srpskim atarima" na potezu Kabramata-Ferfild, markantne figure besprekorno odevenog čoveka s tamnim naočarima s dioptrijom, u pod konac ispeglanim belim pantalonama, belim sjajnim cipelama, crnom blejzeru i obaveznom crnom mašnom koju nije skidao gotovo do smrti.
Anzak - dan srpske časti
Marš na Anzak dan, posvećen sećanju cele Australije na njene pale vojnike iz velikih ratova, Đuro Kesić je smatrao jednim od najvažnijih događaja u životu - svojom ličnom i srpskom nacionalnom čašću, što ovaj događaj i jeste.
Ovde, kao što je poznato, srpski ešalon ima svoje mesto među saveznicima. Kesić je bio preteča i u tome.
- Pošto sam bio u engleskoj vojsci još u Nemačkoj, a onda se preselio u Australiju, počeo sam da marširam još s Englezima (Australijancima) 1950. godine. Šest godina kasnije, u kolonu su pozvani i Srbi i od tada sam išao s njima, sve ove godine dosad - kazao nam je Kesić tokom jednog marša.
Kesić je uporno, iz godine u godinu, koračao ulicama Sidneja, rame uz rame sa sve manje bivših saboraca, a sa sve više daleko mlađih učesnika koji su vremenom pristizali.
Anzak za njega nije bio samo počast, već i dužnost. Počast njegovoj naciji, dužnost prema njenim žrtvama. Tako ga je doživljavao.
Na maršu 2013. rekao nam je da mu je to 61. put. Dotle, samo tri puta nije učestvovao, jer je bio bolestan. Samo dva puta je prihvatio da ga voze u vojnom džipu, na raspolaganju učesnicima u podmaklim godinama.
Onda su ga godine pritisle još više i nije mogao da dolazi.
Tada je bio uspešan i bogat poslovan čovek, trgovao je građevinskim materijalom, mahom drvetom. Nekoliko decenija kasnije, kada su došle godine, a materijalne prilike se promenile, on je i dalje ostao cenjen član zajednice. Sedeo je za počasnim stolom na svečanostima, ozbiljan i staložen, gotovo uvek u crnom odelu. Veteran.
Đuro Kesić bio je čovek sa obe noge na zemlji.
Pomozimo dostojnu sahranu
U pripremi za sahranu iduće nedelje, Đuro Đurđević, paroh crkve Svetog Georgija, uputio je apel zajednici.
- Znajući za Đurin skromni starački život, molim vas da malo materijalno pripomognete da dostojno sahranimo Srbina i pravoslavca - poručio je otac Đuro.
Opelo za Đura Kesića je u utorak u deset sati u crkvi u Kabramati, a sahrana je na groblju Rukvud.
Klub za svu decu
Ovde, u Australiji, podele među Srbima nije priznavao. Ostaće zabeleženo da je zbog toga bio član gotovo svih organizacija, što je bio neki njegov zanimljiv protest.
- Nikada mi niko nije uputio prigovor što sam bio kod svih - izjavio je pre dve godine svom fudbalskom pulenu Milanu - Mićku Mihailoviću u višesatnom razgovoru koji je vodio s njim i takođe bivšim fudbalerom Tomom Mihajlovićem dok je ležao u bolničkom krevetu.
Domaćin bez dlake na jeziku
Đuro Kesić je bio čovek sa stavom. Bez dlake na jeziku. Ali i otvoren da prihvati tuđe argumente. Sve, samo da se ljudi ne dele. Jer su se delili i dele: po užem i širem zavičaju, po vremenu kada su došli, čak po organizacijama i klubovima kojima pripadaju. S pravom, u tome nije video ništa dobro.
Kada su mu došli sa ponudom da se ovde organizuje gostovanje Crvene zvezde, kažu da je odgovorio: "Mi smo čisto srpski tim i Crvena zvezda je s tim u kontradikciji, jer nas te partijske stvari nisu interesovale".
Zatražio je dve sedmice do odluke i onda razgovarao sa liderima najvećih srpskih organizacija. Složili su se da turneju prihvate. On nije hteo da bude u zvaničnoj organizaciji, ali je bio dobar domaćin.
- Ugostili smo Zvezdu i na najbolji način je ispratili - pričao je kasnije.
Mićko Mihailović je s Đurom Kesićem bio od početka sedamdesetih godina kada je došao iz Partizana u Australiju. Đuro Kesić, kako kaže, bio je taj koji je uočio istorijsku priliku za njihov tadašnji fudbalski klub Avala. Godine 1967, Avalu je osnovalo Udruženje jugoslovenske kraljevske vojske "Draža Mihailović" iz Grenvila. Kesić je bio i tamo, među osnivačima. Pet godina kasnije, neko iz te organizacije zamerio je da u Avali igraju i deca roditelja koji nisu članovi.
- Tada su Đuro i neki drugi rekli: "Mi smo ovo organizovali za svu, a ne samo klupsku decu. I Avala je počela da radi samostalno - veli Mihailović.
"Ne" i vojvodi Đujiću
Kad se Avala konačno preselila na teren u Bonirig, ovde je u poseti bio pop Momčilo Đujić. Predložio im je da on bude taj koji će na prvoj utakmici izvesti početni udarac.
- Usprotivio sam se, jer je on bio pop i vojvoda i to nije imalo veze s fudbalom - sećao se Kesić.
Đujić je odgovorio da je na Fruškoj gori, uz bogosloviju, igrao i fudbal. Igrači nisu želeli da se osvećenje novog igrališta obeleži na taj način. Uplašili su se, jer je Đujić bio četnički vojvoda, pa se nisu svi odazvali. Vojvoda je šutnuo prvu loptu i tako je počelo u Bonirigu.
Veštiji od Austrijanaca
On je po dolasku odigrao jednu sezonu u Markoniju s kojim je osvojio šampionat. Kesić ga je još tamo uočio. I opet je on bio taj koji je imao plan. Nagovorio je Mihailovića da dođe u Avalu i rekao mu da je našao priliku. U tadašnjoj Drugoj fudbalskoj ligi Novog Južnog Velsa, klub austrijskog porekla nije mogao da finansijski izdrži u takmičenju i oni su imali mogućnost da kupe to mesto.
Kesić je, opet on, uspeo da nagovori ondašnjeg predsednika Fudbalske federacije Frenka Rodnija i rekao mu da su "Srbi sportska nacija i da imaju publiku".
Pošlo mu je za rukom. Avala je sa sakupljenih 15.000 dolara ušla u Drugu, a godinu kasnije i Prvu ligu. Ostalo je njena istorija u kojoj će početkom devedesetih godina promeniti ime u Beli orlovi. To je bila promena s kojom se on nije slagao, ali se tada već povukao iz rada. Na utakmicama je, međutim, i dalje bio redovan. Čak i dve decenije kasnije njegovo crno odelo i obavezni veliki crni kišobran nisu mogli da prođu neprimećeni na stadionu u Bonirigu.
Uprava za sva vremena
Kada je Avala ulazila u pravu ligašku konkurenciju, Mihailović je Đuri Kesiću kazao da je klubu najpre potrebna dobra uprava.
- On je to razumeo i napravio je, garantujem, najbolje klupsko vođstvo svih vremena. Dr Mira Gavrilović je bila predsednik, dr Ilija Strinić potpredsednik, Dragan Tošić direktor, pa su bili on sam, pa dr Nikola Rauš, Vojkan Gavrilović sa SBS radija, advokati Toma Savatić i Tihomir Stojković, pa Slobodan Milenković, Nikola Zarić, Mile Ilić, Toma Ilić, Slavko Rosić, Pajo Šipka, Sveto Šaponja, Dušan Ćirjanić, Aleks Stojanović, Dule Rsovac - nabraja Mihailović.
Oni su vodili računa da klub radi, borili se da se dobije teren, ali se nisu petljali u fudbalski posao. To je bila idealna atmosfera.
