Život za film: Peti kontinent kao sudbina
Stari Sloveni živeli su u Zakarpatju, bavili su se lovom, ribolovom i - sitnim krađama... Ovaj opis naših pra-predaka pripadao je u novoj Jugoslaviji omraženom "Glasu Amerike", a prema onome kako nam je jedne večeri u blago razgaljenom mladalačkom kafanskom društvu preneo naš prijatelj Srbo Lalović.
Prvom medijskom oružju kojim se najveća svetska sila služila od hladnog rata, kako bi svoje poimanje "demokratije", što milom više silom svetskog policajca, prenela na njoj nenarodne režime.
"Glas Amerike" vodio je lik sa nekim imenom zloslutnim samim po sebi - Grga Zlatoper. On nam se, kao usud, javljao svake večeri da nam kaže šta nam rade vlasti, a mi pojma nemamo. Taj radio imao je domet kao da ti je narečeni Grga, sačuvaj i sakloni, sedeo kod kuće i drsko ti pričao za astalom šta da radiš i da te sram i stid bude što si siromašan i jedeš tvrdu proju od juče. Ako ima. Nije bilo preporučljivo da se sluša, jer "Ozna sve dozna", ali je bilo zanimljivo.
Srbo Lalović bio je jedna pametna i duhovita osoba, pričao je gromkim glasom i prisustvom punio prostoriju do vrha. Bio je nešto u studentima, pa je slušao kako ga "Glas Amerike" noć ranije pominje ovako: "U Sarajevu su sinoć održane demonstracije protiv navodne američke agresije u Vijetnamu. Tom prilikom govorio je gospodin Srboljub Lalović. Gospodin Srboljub Lalović je poznati borac protiv nenarodnog režima u Jugoslaviji."
Onda je sledila redovna lekcija iz naše istorije, sa prednjim podatkom o starim Slovenima.
Bavili smo se, dakle, lovom, ribolovom i - sitnim krađama.
Šta je brže, brod ili avion
Imam negde anegdotu jedne drage žene iz Melburna, koja mi je pričala kako je putovala. Nudili su joj, veli, da ide ili avionom ili brodom. S tim što avion leti, recimo, tek u onaj tamo ponedeljak, a brod odlazi kao prekosutra.
- Zašto da čekam?- rekla je ona sebi. - Idem odmah brodom.
Ispostaviće se naravno, da je avion stizao posle do tri dana puta. A da je njenom brodu trebalo - četiri nedelje.
Beba u "šarenici"
Priznajem danas da je "Glas Amerike" imao lukave i duhovite pisce. Čak mi prilično tačna izgleda tvrdnja da su nam se preci bavili lovom, ribolovom i sitnim krađama. I nisu samo stari Sloveni, već sve do najnovijih.
Samo što je ta sklonost ka, u suštini lagodnom životu, s vremena na vreme za pojedince i grupe postajala - krvav lov na ljude, besprimerno "pecanje" tuđe imovine, a sitne krađe pretvarale se u pljačke ogromnih razmera u kojima su se bogatili svi koji su bili blizu vlasti, dakle i pozicija i opozicija. Primer: eno ih i danas, pa "izguglajte" šta su sve "oprihodovali".
Ona ostala i ogromna većina potomaka starih Slovena, e, ona je trpela. Da prođe i to.
Deo te većine, koja je trpela sve što joj rade u njeno ime, iselio se napolje, što svojom, što tuđom voljom. I zove se moderno dijaspora. Čiji su "Vesti" deo četvrt veka.
Da su se kod nas sistemi menjali od kraljevine preko komunizma do ovoga nečega nedefinisanog danas, ne treba ni da se pominje. Iskusili smo na vlastitoj koži. A i jezik je živa stvar i menja se. Ja sam "tek" četvrt veka napolju, a već čujem žargon iz zavičaja koji razumem tek po smislu.
To nas deli na tri osnovne grupacije (iza časnih prethodnika, nešto crnogorskih doseljenika koji su stigli još pre Drugog rata). Prva je bila sa talasom raseljenih osoba posle Drugog svetskog rata. Većinom, dakle, protivnici komunizma i Tita.
Sa delom njih i njihove žene i deca.
Jedno od te dece, Nik Lalić, dugogodišnji načelnik sidnejskog Ferfilda, znao je da priča kako je stigao nošen na leđima, u onoj našoj tkanoj seljačkoj torbi "šarenici".
Ti posleratni doseljenici su bili i najodlučniji da se nikada ne vrate. Onaj režim nije bio njihov. Tako su se i ponašali. Zahvaljujući njima, etničke zajednice iz bivše Jugoslavije, a naročito srpska, dobile su priličan broj crkava i nacionalnih organizacija. Ove druge delovale su pola veka valjano, danas su većina u krizi.
Ekspresne vize
Krajem šezdesetih i sedamdesetih godina usledili su emigranti koji su dolazili za boljim životom. Deo - i zbog tamo ograničenja u slobodnom ispovedanju svoje vere.
Oni su počeli daleko lakše da se uklapaju u ovu sredinu nego prethodnici.
S njima je, to je strašno važno, došao fudbal, koji je tek poslednju deceniju stekao pravo građanstva sa ragbijem, australijskim futijem i onim smešnim kriketom. Ali, ni oni pre polaska nisu o Australiji znali mnogo više nego njihovi prethodnici.
Treću generaciju predstavljaju mahom oni koji izbora nisu ni imali, već su, da bi izbegli krvavi progon i sačuvali barem glavu na ramenu, krenuli preko okeana.
Ko je od njih znao tačno gde ide i šta ga čeka?
Ama retko ko.
Pa zašto su išli baš ovamo?
Mnogi - jer je država plaćala put. Većina - jer je mnogo daleko od zemlje koju napuštaju.
Tako sam i ja kazao konzulu Australije u Beču, kad je došao da me pita: "Zašto ste izabrali baš Australiju"?
Znao je da sam bio u položaju da biram. Izgledao je iznenađen što mi se ide ovamo.
Kazao sam ono što sam mislio:
- Zato što je najdalje od zemlje gde mi je ovo majci treći rat u životu.
Nije imao više pitanja, okrenuo se za 180 stepeni i izašao, a mi dobili vize u sekundi.
Oteto detinjstvo
Svako živ, čim je stekao prva saznanja o Petom kontinentu, shvatio je da nema više lagodnog života.
Život u kome ostaje dovoljno vremena da se izlazi sa prijateljima, da se ide u bioskop ili pozorište, da se odmori posle posla, ostao je tamo. Ovde mora da se radi, dugo i ozbiljno. I naporno. S generacije na generaciju kruži poslovica da su ovde potrebne samo dve vrste odeće: radno odelo i pižama.
Ko je na to bio spreman, napravio je i više nego što je očekivao.
Ko nije, nego je mislio da je ovo bogati Zapad, srećan što ga ugošćuje, a dukati ovoliki zlatni leže pored puta, teško da je bio zadovoljan.
Jedan mi se naš čovek na emigrantski život najiskrenije jadao ovako:
"Ti se propiješ, žena ti ode s drugim, a deca u subotare."
"Vesti" su se našle na zadatku da informišu i jedne i druge i treće i - sve.
Pre kretanja našeg ovdašnjeg izdanja, šest godina sam ovde sa svojom crkvom radio na podršci izbeglicama iz bivše Jugoslavije. Bilo je celih familija, ali je mahom neko nedostajao. Zauvek ostao tamo. U mnogo slučajeva, žene su bile svojoj deci i očevi i majke. Mi smo ih dočekivali još na aerodromu, smeštali, upisivali u škole, prijavljivali za socijalnu pomoć i tako.
Skoro 200 takvih familija i pojedinaca prošlo je s nama prve korake u ovoj zemlji.
Na tuđem tlu žene su sve više morale da se oslanjaju na dečju pomoć sa jezikom najpre.
Odjednom su deca postala ta koja brinu o majkama. Da im prevode važna pisma iz socijalnog, da ih vode doktorima, da im kažu šta je bilo na vestima. Ti klinci, i dečaci i devojčice bez detinjstva (jer ono što su preživeli nije bilo detinjstvo već noćna mora) odjednom su morali da budu odrasle osobe. Sa svim obavezama koje to podrazumeva.
Svi ti ljudi i žene i ta deca za našu profesiju bili su svako priča ponaosob i svi zajedno jedna strašna i potresna zajednička priča o ljudskom stradanju. Ali i snazi koju su izvlačili ko zna otkuda.
Slike stradanja
Svako je nosio svoju sudbinu. I svi smo imali sličnu zajedničku.
Bila je i jedna žena koja je došla sa sinom. Kad su ih proterali, veliki deo puta išli su pešice, bez novca, bez hrane, oskudno obučeni, vode - ako prođu pored kakvog dvorišta. I ne dočekaju ih neprijateljski.
Mati nije pričala kako je ona prošla, već da je sve vreme brinula za svog desetogodišnjeg sina koji je strašne kilometre do Srbije mahom prešao bos. A ona mu na odmorištima milovala krvava stopala.
Gledao sam u nekad mojoj ulici, Dobrovoljačkoj u Sarajevu, masakr vojnika i oficira saniteta na povlačenju iz grada. Maslinastozeleni kombi sa crvenim krstom na sebi, na kome zadnja vrata nisu mogla da budu zatvorena, previše leševa unutra ili ranjenih, ko zna. Jedna ruka u belom rukavu visi napolje. I jedna noga. Vozilo ubrzava, da pobegne, vrata udaraju po onoj ruci i nozi. A krv teče na ulicu Dobrovoljačku.
Gledao sam kamionete i ono malo hrabrih taksista, kako, nakon još jednog granatiranja s brda, jure Titovom, a iz njih teče krv iskasapljenih ljudi, žena i male dece.
Gledao sam u mrtvačnici sarajevske bolnice nevine građane pobijene iz čista mira, iz obesti.
Novinar nije robot i svi ti prizori ostaju u sećanju.
Video sam svakakvih prizora i čuo svakakvih sudbina. I o mnogima pisao za ovo pola veka.
Ali mi pred svim tim krvavim slikama, pred svim tim nepreglednim kolonama mučenika te naše domaje - i pre 25 i pre 70 i pre 100 godina - i Krfa i Kozare i Krajine - na čelu uvek onaj dečak s majkom.
I krvavi tragovi njegovih stopala u balkanskoj prašini.
"Zamrznuti" i jezik i običaji
Vremenom, poslom i privatno, susreo sam se i razgovarao s hiljadama ljudi po belom svetu. I pre ovog rata i pogotovo posle kad sam i sam postao deo njih.
Jedan od tih naših doseljenika, miran i tih, finih manira čova, pitao me je jednom najozbiljnije:
- Je li vlasnik "Vesti" zaista, kako se govori, jedan ljotićevac?
Ne znam je li mi poverovao onda, ali evo sad je imao priliku, ako je živ (što mu od srca želim), da čita o vlasniku "Vesti" iz feljtona kolege Bude Simonovića.
Onda, mene njegovo pitanje nije iznenadilo. Ali, kako da mu kažem da je ideja o Ljotiću iz davno okončanog filma i da tako nečeg više nema. Ima ovde nekolicina uvaženih starina koji su nekad pripadali tom pokretu, ali je to bilo tako davno i tako prevaziđeno da ga je istorija davno zatrpala.
Hoće ovde da se kaže da se na australijskoj našoj emigraciji, kao i američkoj, na koncu, već iz iole dužih razgovora uočava - kad je ko napustio zavičaj.
Svako je, naime, ostao "zamrznut" u vremenu i sa idejama i običajima kakve je imao kad se otputio iz zemlje porekla. Ostali su zamrznuti i sa jezikom kojim su govorili, ali i sistemom u kome su živeli.
