Izdala ih snaga, ali ne i nada
Retke su životne priče kakva je 45-godišnjih blizanaca Predraga i Nenada Marića. Da vidite samo te divove od ljudi, taj njihov ponos u očima što su branili srpstvo. Rođeni u jednom danu, zajedno su ratovali, zajedno premlaćivani u Hrvatskoj, zajedno ranjavani, zajedno se lečili od gelera, a danas su obojica teško oboleli i s jasnom dijagnozom da nisu sposobni ni za kakav posao.
Tu su izbegli iz Livna. Tamo se odavno Srbi brojem prstima jedne ruke, a ovde su kupili krov nad glavom onda kad su zapinjali kao volovi, kad nisu birali posao, a radni dan im počinjao pre sunca i završavao se tek kasno u noć.
- Nikada nismo birali posao i nikada od posla nismo bežali. Radili smo kao konobari, na građevini, i za nadnicu zemlju, čak jedno vreme i kao pogrebnici. Nikada se nismo stideli poštenog posla i tako nam se i vraćalo. Od zarađenog smo kupili ovu kuću, Predrag je napravio veliku svadbu, proslavili kako treba i rođenje njegove kćerkice. Bilo je svega i za sve. Onda nas je te 2015. valjda sve sastavilo - pričaju ova braća.
Najpre je sustiglo Nenada. Popustili i nervi i kičma, a ni operacija nije pomogla da ne šepa. Doktori su tada otkrili da je težak dijabetičar. Ubrzo je i Predragu počela da otkazuje snaga.
Najpre nervi, pa srce.
- Ustanovljeno je da bolujemo od hronične senzomotorne poluneurologopatije. To je, kako su nam rekli, izumiranje nerava u nogama što prate jaki bolovi i otkazivanje mišića. Obilazeći lekare i nadajući se pomoći, braća su tako otkrila još jednu zajedničku boljku, za koju su mislili da je nešto što se događa svima koji su bili u ratu - PTSP.
- Ni ranije od košmara nismo mogli da spavamo, a onda, kako nas ove bolesti sastavilo i ti košmari krenuli, još jače. Uzmemo po šaku lekova, ali ne vredi. Probudimo se, gola voda, a oko nas sve neke utvare, neke prikaze iz rata. Kad smo ispričali to lekarima, oni se nasmejali. Kažu, to je sasvim normalno jer bolujete od posttraumatskog stresa. Rekosmo: Dobro onda. Šta drugo da kažemo? Nagutamo se lekova i nadamo da ćemo barem nekoliko sati biti mirni - pričaju braća.
I ne sastavilo ih. Poslednja su generacija mladića na redovnom odsluženju vojnog roka JNA.
Marija jedina radost
Nenad se jedini od braće ženio. Iz te ljubavi se rodila i kćerka Marija. Ovog 2. jula je napunila sedam godina. Ratni drugovi mu platili da ode u Rogaticu i obiđe dete i vidi je posle čak godinu dana. Ako je za utehu, Marija je ipak, svakodnevno sa njim, na zidu dnevne sobe. Smeje se, radosna što je sa tatom.
Obukli su uniformu 1991, sa 17,5 godina i odmah - Hrvatska!
- Rat još zvanično nije počeo, JNA je i dalje na papiru bila jedina legalna oružana sila u zemlji, a na nas u uniformi JNA pucaju i u Rogatici i u Zagrebu. Onda nas prebace u Kostajnicu, da preotmemo vojni magacin koji su zauzele zenge. Izgleda nas je komandir izdao jer je cela četa, nas 15 upalo u zasedu. Prebacili su nas u zatvor u Staru Gradištu i tu smo šest meseci prolazili pakao. Mokrili su po nama, pijani nas tukli dok se ne onesvestimo, mučili nas na načine da me je sramota da pričam o tome - priseća se Nenad.
Pušteni su tek nakon TV priloga na tadašnjem Jutelu u kome su hvalili tretman u tom zatvoru.
- Šta smo mogli drugo? Drže ti otkočenu pušku u leđa i snimaju - potvrđuju braća Marić.
Kad su pušteni na odsustvo, odlaze kući i tu shvataju da je u Livnu rat već uveliko počeo, ali da običan narod to niko nije obavestio.
Upoznali generala Mladića
Predrag kaže da im je najveća čast bila kada su, 1993. u "Zoni sumraka", u mestu Grabež, na šest-sedam kilometara od Bihaća lično upoznali komandanta Glavnog štaba VRS, generala Ratka Mladića.
- Prišao je, pozdravio se s nama, pitao kako smo. Onda je naredio pokret, a on je krenuo prvi. Zaista je bio veliki vojskovođa i patriota. Voleli bi da ga vidimo ili barem njegovog sina Darka. Tu fotografiju bismo uramili i držali na zidu do kraja života - pričaju.
Zbog provokacija hrvatskih komšija, 1992. beže u Glamoč, a nedugo zatim ponovo oblače uniforme, ovog puta Vojske Republike Srpske. Nisu ih skidali sve do 1996. kada su zvanično demobilisani.
- Sve smo u Bosni prošli što je moglo: od Goražda, Igmana do Bihaća... Poslednjih godina smo bili kod Legende u "vukovima sa Drine" - ističe Nenad.
Upravo zahvaljujući ratnim komandantima i drugovima, ova braća poslednjih nekoliko godina i preživljavaju.
- Legendi svaka čast, čovek nam se za prvo našao i i dalje pomaže. Da nije tih dobrih ljudi, ne znam kako bismo. Mesečno, na ime socijalne pomoći, invalidnine majke i nas dvojica primamo ukupno 18.000 dinara, a samo za lekove nam treba 30.000 dinara. Uglavnom preživljavamo tako što uzimamo lekove ili hranu "na crtu". Kad imamo - vratimo, kad nemamo niko nas ne pita, jer znaju da nikada nikome nismo ostali dužni. Obraz je važniji od svega - iskreno će Marići.
Dobrovoljci na Kosovu
Na kraju su 1999. kao dobrovoljci završili na Kosovu, u redovima nadaleko poznate Jedinice za specijalne operacije.
- Tražili su popunu rezervnog sastava i ljude koji znaju da se bore. Na Tari smo imali desetak dana priprema gde su otpadali svi oni koji nemaju dovoljno iskustva. Tamo nas je i zatekao početak agresije, pa smo odmah krenuli na Kosovo i borili se uglavnom u Metohiji, u onim najopasnijim delovima.
Zahvaljujući prilogu na RTS, pre dve godine iz Amerike je stigla donacija s kojom su ugradili PVC vrata i prozore. Unutrašnjost kuće je i dalje ista - udžerica kakvu su i platili 2003.
- Ne vredi, ne da nam muka nimalo da predahnemo. Evo, pre par dana nam se izlila septička jama da više ništa nije moglo sem da se zatrpa i napravi druga. Zahvaljujući ljudima dobre volje jedni su iskopali rupu, drugi počeli da zidaju. Niko ništa ne traži, ali i za to osnovno smo već u dugu, a treba kupiti i cevi, treba sve spojiti sa kupatilom. Samo da nas ne sastavi ovako do zime. Ne znamo kako ćemo onda - vele ova braća.
Penzija samo san
Braća Marić trenutno žive od ljudi dobre volje, koji znaju šta je neimanje i žele da pomognu. Rešenje bi možda bilo da dobiju penziju, ali tu postoji praktičan, gotovo nerešiv problem:
- Faktički imamo samo vojni staž, a ni dana radnog. Dok smo bili u punoj snazi, niti nam je ko nudio, niti smo uopšte jurili stalan posao. Ovaj, na crno, uvek se bolje plaćao. Kako smo mogli da znamo šta će nam se dogoditi.
Ukoliko neko od naših humanih čitalaca želi da pomogne Marićima, može stupiti sa njima u kontakt putem telefona na broj: 00381 64 226 24 58 i dogovoriti se oko načina slanja i dostave pomoći.
Njihova adresa je: Nemanjina 128, selo Ribari, 15310 Šabac. Naravno, na usluzi je kao i uvek Redakcija "Vesti".
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
