Ništa nije slučajno

Kada smo o prispeću donacije od 100 dolara bake Dušanke iz Sidneja obavestili Ljiljanu Terzić iz Beograda, majku teško bolesne Monike (33), bila je i više nego prijatno iznenađena, zahvalivši se uz sledeće reči:

Lična arhiva

Monika Terzić sa ćerkom Helenom

- Ako smo ikad od nekoga imali razumevanja za situaciju u kojoj se nalazimo, to su čitaoci "Vesti" i naši dragi zemljaci čija nam je pomoć nekako uvek stizala u pravom trenutku. Možda nikada nećemo imati prilike da ih upoznamo, ali ćemo im biti večno zahvalni. Pošto se baka koju je Monika mnogo volela zvala Dušanka, sigurna sam da nije slučajnost što ovaj dar, stiže upravo od dame istog imena - kazala je Ljiljana.

Ubrzo potom, došla je u naše Dopisništvo kako bi dar i preuzela.

- Želim još jednom da se od srca zahvalim toj divnoj ženi iz daleke Australije, koja je mislila na moju ćerku. Istina je da se Monika u stanju budne kome (minimalno stanje svesti) nalazi već punih osam godina. Isto tako i da se zbog toga cela naša porodica nalazila i još nalazi u teškoj situaciji, jer za zdravstvo naša Monika je "nevidljiva", iako se zbog greške lekara nalazi u takvom stanju, ipak ne može da ostvari skoro nikakva prava. 

M. Karović

Ljiljana Terzić u dopisništvu "Vesti"

Samim tim, celokupnu negu i sve što uz to ide, sami finansiramo. Pri tome, moramo da mislimo i na našu unuku, Monikinu ćerku Helenu (8). Sve su to ogromni udarci za naš skromni budžet, ali od Monikinog oporavka ne odustajemo, jer pomaka u njenom ozdravljenju ima.

I da nam nije pomoći ovako divnih ljudi, iskreno govoreći ne znam šta bismo radili - iskreno će Ljiljana Terzić.

Ono što je proteklih nedelja muči su i Monikina invalidska kolica koja ne može da popravi, a nema novca da kupi nova.

- Mona ima neurološka kolica stara šest godina na kojima su točkići propali, a država zakonom ne dozvoljava zamenu drugih, niti se ona mogu popraviti. Zbog toga se jako mučim kada Monu izvodim napolje, jer je ulica u kojoj živimo s velikom uzbrdicom.

Često mi prolaznici pomognu da je izguram do parkića. A ponekad i njena ćerka sedi njoj u krilo i neće od majke, iako je molim da siđe, pa tako njih dve guram zajedno. Poluautomatska kolica (koja su i udobnija za nju), da kada zaspi ne moram odmah da je prebacujem u krevet, život bi nam umnogome olakšala.

Ne tražimo nova i zato koristim ovu priliku da zamolim vaše čitaoce da ako neko slučajno poseduje bilo kakva neurološka kolica, a da mu više nisu potrebna, molim da nam se javi. Bićemo do neba zahvalni - reči su Ljiljane Terzić, majke i bake koja se svim snagama bori za svoje lepotice, ali snaga je polako izdaje.