Sanjinih šest od zlata jabuka
Rešeni da posetom i poklonima obradujemo mladu udovicu, majku šestoro mališana, Sanju Bartok (28) u ime naše čitateljke Nadežde Radović iz Vizbadena, ekipa "Vesti" sa dva poveća paketa puna darova i još 100 evra zaputila se ka njihovom skromnom domu u Gudurici kraj Vršca. Budući da ovo mesto broji tek oko 1.300 duša, nije bilo teško pronaći ni Sanjinu kućicu, okrečenu u ljubičasto.
Tmuran jesenji dan nije umanjio dečju radost i oduševljenje kada su nas ugledali, a posebno pakete, znajući od koga stižu i šta se sve može pronaći u njima. Zatekli smo ih kako mirno sede na jednom povećem starom krevetu na razvlačenje na kome svi i spavaju. Njih petoro je bilo tu.
Upravo su stigli iz škole i vrtića. Nedostajala je najstarija Ana (8) koja pohađa školu u Vršcu gde boravi kod bake i deke. Učtivo su nas pozdravili, a osmeh im nije silazio sa lica. Raspakivanje je započeo najmlađi, dvogodišnji Vuk, koji je vredno i marljivo sve stvari vadio iz paketa i slagao ih na stočić, dok su mu stariji pripomagali da nešto ne bi srušio. Ubrzo je počeo da ređa keksiće, čokolade, džemove, igračkice, jakne...
- Ne znam kako bih se zahvalila toj divnoj ženi. Prave reči ne mogu da pronađem za sve što mi leži na srcu. Kao što vidite, ona nas toliko obraduje da je kod nas narednih mesec dana u kući opšte slavlje. Njihova sreća za mene zaista nema cenu. Neka joj dobri Bog podari sve što joj srce ište, to je svojim humanim delima i zaslužila. Činjenica je da su nam mnogi dobri ljudi pritekli u pomoć u protekle dve godine. Sve je počelo od Humanitarne organizacije "Nemanjići" iz Tićina u Švajcarskoj koja nam je obezbedila krov nad glavom jer smo do tada živeli u jednoj sobi bez struje i vode. Pomagali su nam i posle toga i izvukli nas iz bede. To ne možemo nikada da zaboravimo. Veliku zahvalnost dugujemo i mnogim dobrim ljudima koji su nas posećivali i pomagali. Zahvaljujući njima, moja deca nisu gladna, gola i bosa. Primam socijalnu pomoć i dečji dodatak, što nam je, između ostalog i najvažniji oslonac. Dever takođe stalno dolazi, pomaže i posećuje nas, a verujte, i to znači. Ne mogu da se požalim ni na šta. Kako je bilo, ne ponovilo se - rekla je Sanja, koja je mnogo toga ružnog doživela i preživela.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
Dok je pričala, dečica su veselo isprobavala odeću. Dečaci jakne, a devojčice ukrase za kosu, igrajući se sa lutkicama. Svi u glas su poručili:
- Hvala, teta Nado!
Vesela graja se nastavila, omogućivši nam da podrobnije osmotrimo okolinu i kućicu u kojoj žive. Kupatilo im je u lošem i dotrajalom stanju, greju se na drva, ponekad uključuju peć, ali moraju da budu oprezni, jer su instalacije loše, da ne bi došlo do požara. Iako je sveže okrečeno, vidljivo je da su zidovi i tavanica u lošem stanju zbog starosti i vlage.
Jedna prostorija kao trpezarija i kuhinja, kao i spavaća soba, koja služi i kao dnevna. Od pokućstva samo najosnovnije, i to je sve. Doduše, Sanja ima još nečim da se pohvali, a to je nekoliko pasa koje drži u dvorištu.
Pomoć iz Sidneja
Nimalo laka sudbina Sanje Bartok dotakla je u srce mnoge dobre ljude. Među njima i porodicu Janković iz Sidneja, naše redovne čitaoce i učesnike u akcijama Humanitarnog mosta. Njihova pomoć od 200 dolara stigla je neposredno po našoj poseti mladoj udovici i majci šestoro mališana. Ali, to nije sve. Isto toliko (200) namenili su i narodnim kuhinjama dobrotvorne organizacije "Majka Devet Jugovića" iz Gračanice. Navedena pomoć, Sanji i narodnim kuhinjama, biće uručena narednih dana, o čemu će dobrotvori moći da pročitaju u jednom od narednih izdanja našeg lista.
- Po prirodi sam takva da mnogo volim životinje. Zato ih i imam toliko, mnoge sam i udomila, jer više nisam imala kuda sa njima. Iako su svi stafordi, od kojih mnogi zaziru, meni su prirasli za srce. Ne držim ih zatvorene ili na povocu. Žive uz moju decu. Mnogi su me pitali da im poklonim nekog, ali još se nisam odlučila na taj korak.
Na rastanku sa Sanjom, pored uslova u kakvim žive, srećni najviše što imaju sopstveni krov nad glavom, da se primetiti da njeni mališani odrastaju uz mnogo ljubavi i pažnje što je i najvažniji preduslov da postanu dobri ljudi, takođe spremni da pomognu drugima. Na to će Sanja moći da bude ponosna svim srcem.
