Neka vam se ispuni sve što poželite
Samohranom ocu, Vukomiru Tomoviću (66) iz naselja Šestovo u Novom Pazaru, dvojice teško bolesnih i nepokretnih sinova Predraga (40) i Ivana (30), nedavno smo uručili vredna donacija od 500 evra naše anonimne čitateljke iz Bavarske.
Vukomira i njegove sinove pronašli smo u Specijalnoj bolnici Novopazarska Banja gde su Peđa i Ivan često na terapijama koje usporavaju dalje širenje njihove neizlečive bolesti (paralize i mišićna distrofija...) i omogućuju im da bar delimično, za ličnu higijenu i ishranu, koriste ruke. Na noge odavno ne mogu.
- Svaka donacija u svakom trenutku, nama je zlata vredna i život nam znači, jer nikakvih drugih prihoda nemamo. I bukvalno nas čitaoci "Vesti" izdržavaju. Novcem koji nam je poslala dobrotvorka iz Bavarske obnovićemo rezerve hrane, kupićemo novu posteljinu za Predraga i Ivana, platićemo struju, nabaviti lekove i popraviti invalidska kolica. Koliko to znači, ne može se rečima opisati. Hvala, hvala mnogo toj divnoj i plemenitoj ženi, ko god da je. Bog sve vidi i zna i neka joj podari sve što u životu poželi - ističe Vukomir.
Nažalost, godine čine svoje, pa tako i ovaj veliki životni borac, kako stari, i sam oboleva, pa sve teže brine o Peđi i Ivanu, zbog čega posebno brine šta će biti sa njima, ako se njemu nešto desi.
- Dok je bila živa supruga Zorka mogao sam ponešto i da radim i zaradim, sada sam Predragu i Ivanu i otac i majka. Od ranog jutra sam uz njih, jer sami ne mogu da se umiju, obuku, skuvaju čaj, doručkuju... Potom ih vozim na terapije u Novopazarsku Banju, pa vraćam kući na odmor i ručak koji sam moram da spremim. Sve u kući sam perem i čistim - iskreno će Vukomir, dodavši:
- Sudbina je odredila da bude ovako. Bog je hteo da Predrag i Ivan celog života budu vezani za invalidska kolica koja smo im jedva nabavili. Do sada su ih "pokretali" svojim rukama i nekako funkcionisali, međutim, i njih snaga izdaje, pa se sve teže kreću kolicima. Mnogo bi nam značilo kada bi nabavili bar jedna motorna kolica, koja se pokreću na akumulator ili neki sličan način. Mogli bi njima sami iz bolnice u Novopazarskoj banji da dođu do kuće, da odu do parka ili da prošetaju do grada. Ovako, stalno su u četiri zida i užasno su nervozni.
U vrtlogu nesreće više od četiri decenije
Patnje porodice Tomović počele su odmah posle rođenja starijeg Predraga, a udvostručile su se rođenjem Ivana. Da li zbog nekog gena ili nečeg drugog, obojica su rođena sa teškim oboljenjem (paralizom) i nikada nisu bili samostalni.
- Dok smo živeli u udaljenom selu Pasiji Potok na Rogozni preživljavali smo pakao. Po ledu i snegu pokojna supruga Zorka i ja nosili smo Peđu i Ivana na leđima do lekara u 20 kilometara udaljenom Novom Pazaru. Čak i kada je trebalo primiti najobičniju injekciju preživljavali smo golgotu, jednom smo ostali zavejani u snegu i jedva smo se spasli. Dobri ljudi koji su saznali za našu sudbinu posredstvom "Vesti" pomogli su nam da, nakon što smo dobili plac od opštine, u Novom Pazaru sagradimo i pristojno opremimo skromnu kuću. I taman kada smo počeli "da živimo", Zorka nas je napustila, odneo je karcinom za nekoliko meseci - objašnjava Vukomir svoju tešku situaciju.
Vukomir i nada se da mu dobri ljudi iz dijaspore, možda mogu pomoći u nabavci motornih kolica, koja bi olašala život njegovim sinovima. Stariji Predrag će uskoro napuniti 41 godinu, teška bolest je učinila svoje, slabašne je snage da bi pokretao kolica, slično je i kod Ivana, stalno neko mora da bude uz njih.
- Da imaju bolja kolica bili bi mnogo pokretljiviji i manje nervozni, a i meni bi bilo mnogo lakše - ističe Vukomir.
Ništa bez dobrog Hida
Vukomir i njegovi sinovi ističu da je ogromnu ulogu u njihovom "silasku" sa Rogozne odigrao humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović.
- Dok smo još bili u Pasijem Potoku doneo nam je šporet i veš-mašinu, a potom nam je, kad je shvatio da na planini ne možemo opstati, pomogao da u Novom Pazaru dobijemo plac, da započnemo, a potom i izgradimo novu kuću. I danas nas često obilazi i mnogo nam pomaže. Nikada mu to ne možemo i nećemo zaboraviti - ističe Predrag Tomović.
