Vi ste naši anđeli čuvari!

Što se srcem daje, ljubavlju se prima, baš kao što je Vuka Barbu iz Mramorka, samohrana majka troje mališana, blizanaca Davora i Dijane (8), kao i malog Save (2), obolelog od tumora na mozgu, nedavno primila dar plemenite familije iz Sidneja, koja je mislivši na njih, poslala podršku u vidu novčanog dara od 2.000 dolara.

V. Sekulić

Dobrodošlica: Vuka Barbu sa sinom Savom

Da ova pomoć stigne u njene ruke, pobrinuli su se reporteri "Vesti" koji su se put Beograda zaputili u Mramorak, kako bi je, između ostalog posetili i preneli dobre želje sa drugog kraja sveta. Sunčan i topao dan, pratio nas je sve vreme puta.

Strah od budućnosti

Nije bilo teško ni pronaći Vukinu kuću u ulici 2. Oktobra, jer se znatno isticala od svih ostalih u tom kraju. Ne po osobenosti, već po vidnoj oronulosti. Zbog propale i zarđale kapije, u dvorištu trošnog kućerka u kome živi, Vuka drži tri mala psa, da je lavežom upozore na bilo kakve posetioce. Ni na koga drugog, nema da se osloni. Tako je bilo i kada se naša ekipa pojavila ispred kapije.

Psi su počeli da laju, najavivši naš dolazak. Vuka je izašla, držeći u naručju malog Savu. Njena starija deca, blizanci Davor i Dijana, bili su u školi. Pozdravivši se srdačno sa nama, ušli smo u njen kućerak, kako bismo joj uručili donaciju. Otvorila je vrata svog doma, koja samo što nisu pala, a ono što smo zatekli unutra, steglo je i naša srca. Čudom nismo mogli da se načudimo kako ova hrabra majka odgaja decu u takvim uslovima. Dva kreveta, omanji televizor, propali šporet smederevac, jedan kauč, kredenac u kom drže stvari, zemljani pod, mali frižider u predsoblju i zarđali rešo je sve što imaju. Za bilo kakvu nuždu, imaju poljski toalet i tako žive u 21. veku.

- Šta da vam kažem, vidite i sami kako živimo. Da nije bilo vas, da prenesete moju muku i dobrih ljudi koji su priskočili u pomoć, bilo bi nam još gore. Ne bih mogla Savu da vodim u Beograd na redovne kontrole, niti da mu kupim lekove, pelene, mleko... Tek odnedavno je prohodao, a još ne govori. A da sve bude teže, na poslednjoj kontroli, lekari su nam rekli da se uprkos operaciji tumor vratio. Obuzeo me je očaj - počela je svoju potresnu priču Vuka, a potom nastavila:

- Ne znam šta će dalje biti, strah me je i da razmišljam o tome. Jedino što me drži je nada da ćemo uspeti da izađemo iz ove kuće, da ćemo imati sopstveni krov nad glavom i da se više nećemo nigde seliti. Pa, makar nemala ni hleba da jedem. Deca i ja smo prošli kroz pakao zimus kada se krov kuće u kojoj smo kratko živeli srušio. Ne smem ni da se prisetim tih dana i spavanja na ulici, dok nismo opet došli ovde. Nije bilo drugog izlaza, morala sam da se vratim u ovu kuću, koju mi je pokojni svekar dao na korišćenje, a vidite i sami šta je ovo. To nisu uslovi u kojima bi bilo koje dete trebalo da odrasta, a kamoli bolesno.

Dobro znamenje

Donacija dobročinitelja sa drugog kraja sveta, stigla je kao dobro znamenje, kaže Vuka, jer se trudi da svaku paru sačuva ne bi li prikupila dovoljno novca za sopstveni krov nad glavom.

- Neuka sam i teško mi je da pronađem prave reči kojima bih se zahvalila tim divnim ljudima ko god da su. Usrećili su decu i mene neizmerno, jer smo zahvaljujući njihovoj pomoći na korak bliže do svog doma. U našem kraju imaju pristojne kućice za 5.000-6.000 evra i to je naš san. Da više niko ne može da nas izbaci na ulicu. Svesna sam da je i to mnogo, posebno kad čovek nema ništa, niti način na koji bi zaradio. A izdvojiti čak 2.000 dolara od sebe da bi nekome poklonio, koga i ne poznaješ, stvarno je neverovatno i vredno svakog divljenja. Posebno, jer to nije prvi put da mi pomažu. Bog ih blagoslovio, zdravlje i sreću im podario. Našoj zahvalnosti nema kraja. Da mogu zagrlila bih ih svom snagom. Hvala im mnogo, mnogo - poručila je Vuka kroz suze.

U nastavku razgovora sa ovom mladom i hrabrom majkom, saznajemo da je na nju i njenu dečicu mislila još jedna dobra duša. Tačnije, neposredno pred naš dolazak, na njen kućni prag pomoć od 100 evra doneo još jednom Sava iz Pančeva, ali ne samo to.

- Oduševio nas je. Da mu da Bog sreće što je pomislio na moju decu i mene. Pored novca, doneo je pregršt hrane: čajne kobasice, pileće meso, supe, eurokrem, maslac, sir, kobasice, šest litara mleka za mog Savu, toalet papir, džak kukuruza za kokoške koje držim iza kuće, suva drva, tečnost za sudove, banane, pomorandže, limun, jabuke, med livadski jer je čuo da smo prehlađeni. Ali, i stvari i slatkiše za decu. Zahvalna sam mu do neba! - nabraja Vuka dok joj se suze slivaju niz lice.

Od nemila do nedraga

Pregurala je ova žena svašta ružnog preko svojih nejakih pleća. Od porodičnog nasilja, do osude na svakom koraku, pa i nerazumevanja okoline. Ipak, za kratko vreme, posredstvom "Vesti", spoznala je i mnogo toga lepog. Dobri ljudi širom sveta, poput plemenite familije iz Sidneja, pomogli su joj kad je bilo najteže. Nisu okrenuli glavu na drugu stranu, što Vuka i njena deca nikada neće zaboraviti. Zahvalni su na svakoj pruženoj ruci, punoj trpezi, lekovima... To ih je održalo. Ubrzo smo se oprostili sa Vukom i Savom, radosni i ponosni na naše plemenite čitaoce širom sveta što su pomogli jednoj napaćenoj duši u otadžbini, a zabrinuti sa druge strane, šta će se dogoditi, ako ne uspeju da prikupe dovoljno novca za kućicu u kojoj bi srećno živeli.