Rehabilitacija jedini lek

Već više od tri godine, jedna majka bori se sa stranica Humanitarnog mosta za svoju ćerku i unuku, u čemu je samo donekle uspela.

Privatna arhiva

Ne odvaja se od majke: Monika Terzić sa ćerkicom

Zove se Ljiljana Terzić, a njena ćerka 31-godišnja Monika postala je potpuni invalid, greškom lekara, posle porođaja i rođenja zdrave devojčice Helene.

Jedino što ovoj nepokretnoj samohranoj majci može pomoći, jeste boravak u Atomskoj Banji Gornja Trepča, specijalizovanoj ustanovi za ovakvu vrstu pacijenata, međutim, uzaludne su bile doktorske preporuke, slovo zakona je bilo jače, a ono ne poznaje ni muku ni bedu, a ponekad čini nam se ne prepoznaje ni bolest.

Jedina dva lečilišta u Srbiji gde je Monika mogla dobiti adekvatnu terapiju, Atomska i Banja u Kanjiži su odavno privatizovane i Fond za zdravstveno osiguranje Srbije ne šalje tamo pacijente, sem o njihovom trošku.

Bolesna Beograđanka, ipak, stigla je u željenu banju, zahvaljujući plemenitim ljudima koji su pružili utehu ovoj porodici. Ipak, neophodno je da se ponovo nađe tamo, a očajna majka Ljiljana sama ne može da izbori tu bitku.

- Svake godine jedino ko nas se seti jeste gospođa Rajka Tarlać, koja ne propušta da pošalje jednokratnu pomoć od 100 dolara za Monu posredstvom "Vesti", na čemu sam joj beskrajno zahvalna. Monika prima tuđu negu i pomoć, ali mi plaćamo lekove, specijalnu ishranu, fizikalne vežbe, logopeda, akupunkturu, masažu nogu, rehabilitaciju i tekuće račune, od kojih najviše odlazi na struju. Pisala sam Ministarstvu zdravlja za rehabilitaciju, jer su je svake godine odbili iako sam imala svu potrebnu dokumentaciju. Kad ne znaju šta da navedu, poslednji put kao razlog su naveli - kontraproduktivna rehabilitacija. Pri tom, iste te godine odvedem Monu u banju gde smo sve platili iz svog džepa, ona se lepo osveži, stekne jači imunitet, logoped je zadovoljan jer uz njegovu pomoć kaže po koju reč, spazmovi su manji, a sve to jasno govori koliko njoj znači rehabilitacija. Čak mi je i načelnik sa VMA odmah rekao da joj treba priroda, sunce, vežbe i Mona će ići samo napred - iskreno će Ljiljana Terzić, dodavši:

- Da ne bih više navodila na koja sam vrata pokucala i gde sam sve odbijena, mislim da je iz ovog sasvim jasno da su ovakvi pacijenti nepostojeći što se tiče našeg zdravstva. Samo mi roditelji ili staratelji brinemo. Nemam svoj život, prekrižen je onog trenutka kada se mojoj Moni ovo desilo pre osam dugih godina.