Sirotinja prioritetna
"Uvek u Boga gledam i Bog daje", krilatica je kojom se vodi naš čitalac Dragan Jokić (37) iz Sidneja, zbog čega se i trudi da što češće pomogne onima koji nemaju nimalo.
Ovaj plemeniti čovek, koga je "Oluja" izgnala iz sela Popovića kod Benkovca sve do Australije, nedavno je pripremio zajedno sa prijateljima još jedan vredan prilog za nevoljnike u otadžbini. Organizovavši dobrotvornu večeru u svom domu u Sesil Hilsu, sakupljeno je 2.560 dolara.
Za vreme večere u Jokićevom domu, domaćin i njegovi gosti ulepšali su veče pevajući psalme, a ova vredna donacija je potom, kao i obično putem Beo-eksporta, prosleđena u beogradsko Dopisništvo "Vesti". Samim tim, narednih dana, reporteri "Vesti" imaće zadatak da ovu pomoć uruče prihvatilištima za beskućnike u prestonici, koje godišnje zbrinjavaju preko 3.000 lica koji su bez krova nad glavom, o čemu će pisati u jednom od narednih izdanja našeg lista.
Više angažovanja za otadžbinu
Poslednja akcija Dragana Jokića za Srbiju u stvari je deo onoga čemu poklanja sve više vremena.
- Dosta sam se posvetio ovde, po Sidneju, u pomoći bolesnima i beskućnicima. Činim to zajedno sa braćom i sestrama iz jedne ovdašnje asirijanske hrišćanske crkve. Oni su već bili u tome organizovani, a ja sam se pridružio. Recimo, uz ostalo, svake druge subote idemo na Trg Martin u Sitiju i tamo delimo hranu beskućnicima i deci. Dosta se angažujemo na pravljenju jela, ovako kao sada, privatnih večera i tako dolazimo do novca za ove svrhe - naveo je Dragan Jokić.
Težak životni put
Pojedini čitaoci "Vesti", možda će se setiti da je Dragan Jokić sa prijateljima, lane za Vaskrs, sakupio 600 dolara i uputio ih siromašnim đacima osnovne škole u Kosovskoj Mitrovici, od čega je obezbeđen kino-projektor i omogućena kvalitetnija nastava. Iako rado pomaže druge, činjenica je da ovog dobrog čoveka, sudbina, takođe, nije milovala nego mnogo puta bacila na kolena.
Dragan se rodio u Lionu, u Francuskoj, a kad mu je bilo sedam godina, sa roditeljima se vratio u njihovo rodno selo Popovići kod Benkovca. Uživao je u porodičnom okruženju i, kao svako dete, snevao snove o, kako je kasnije sam napisao, o "pravom, čestitom i srećnom životu". Nažalost, nije mu se dalo da ih i ostvari.
Kada mu je bilo 11 godina, pred vrata doma njegove porodice je stigao rat, a već sa 16 godina, sa više stotina hiljada Srba, našao se s majkom i bratom u koloni prognanih u kojoj će preći 860 kilometara puta kroz potpunu neizvesnost do izbegličkog kampa u Srbiji. Međutim, ni tu ga rat nije zaobišao, jer je 1999. preživeo i bombardovanje NATO-a. Tada su Jokići čvrsto odlučili da sreću potraže čak na drugom kraju sveta, da bi nedugo potom dobili vize za Australiju.
Lista darodavaca
Pored plemenitog Dragana Jokića iz Sidneja, svoj doprinos i priloge za pomoć beskućnicima dale su familije: Korecki, Erceg, Borovčanin, Ješić, Jokić, Buković, Veljković, Kovačević, Lojanica, Bogićević, Bošnjak, Krstić, Konjević, Knežević, Ruškić, Knežević, Mrakić, Mitrić i Vesić. "Vesti" zahvaljuju svim darodavcima na ukazanom poverenju.
Po dolasku, Dragan se nije dao. Položio je za vodoinstalatera, počeo da radi i da se kući. Oženio se Natašom sa kojom je dobio decu Jasminu i Justina. A, onda je, kao grom iz vedra neba usledila nova nesreća. Nataša je umrla i Dragan je, već dobrano načet uništenim detinjstvom, njenom smrću, izgubio još jedan deo sebe. Održao se: verom. Prošle godine nam je rekao:
"Verujem u Boga i uz njega opet smo moja porodica i ja jaki, borimo se, a sila dolazi - odozgo".
Iz vlastitih životnih nedaća izašao je odlučniji, da bude koliko god može od pomoći onima kojima je pomoć potrebna.
- Volim da pomažem. Da li je to crkva, škola, a pogotovo beskućnici i sirotinja nije važno. Važno je samo da mi tu najviše treba da pomažemo. Sirotinji je najteže i ona treba da u našem životu ima prioritet. Ako smo verni ljudi, crkvu možemo da imamo u kući i bilo gde da se nalazimo. Bog je svugde. Ali, ako smo zaista verni ljudi, taj isti Bog očekuje od nas da činimo dobro nevoljnicima. Zato smo se i okupili, da pomognemo drugima, manje srećnima od nas - rekao je Dragan za vreme poslednje humanitarne večere u njegovom domu.
Poklon drugima, štednja koja ne propada
- Hvala je Bogu koji daje, a i ja sam sposoban, zato mi deca nikad dosad nisu rekla da nemaju ovo ili ono. Uvek ima. A, za ušteđevinu ne radim. Moj tata se iz Francuske vratio 1986. i stavio pare na štednju u Zagrebačku banku. I sve što je uštedeo je propalo. I zato ja sada - kad uštedim i odvojim, dam drugima koji imaju još manje. To nam je štednja koja nikada neće propasti - zaključuje Dragan.
Ništa nismo naučili...
Istina Dragan je, malo po malo, danas u situaciji da sve više vremena odvaja baš za dobrotvorni rad, ali na račun redovnog posla, pa priznaje da nije ni malo lako.
- Teško je izdržavati se tako, ali nam, hvala Bogu, ništa ne nedostaje. Uvek u Boga gledam i Bog daje - iskreno će Dragan, podsetivši i na svoju skoru prošlost, kao i svih drugih izbeglica sa Balkana.
Tamo su radili, štedeli, zidali da bi bukvalno za jednu jedinu noć ostali bez ičega.
- Nije mi lako kad se toga setim, a najteže mi je zbog toga što se ništa nismo naučili. Pamtim iz moga kraja, kako su ljudi gradili ogromne kuće. I ne krijem, meni je bilo drago, neka, bolje da imaju nego da nemaju. Ali, kada se desio rat, tada su ljudi počeli da govore: "Što sam ja ono gradio, kome sam ja ono gradio?" Plakali su neutešno. Po meni, nama je bila potrebna duhovna izgradnja. Da sam u stanju da sebi kažem: pa to je samo materijal, a hvala Bogu, moja glava je na ramenu. Ali ne, ljudi su padali u depresiju. I ovde se za isto borimo: ko će više, ko ima bolje. Ništa se naučili nismo, što je jako žalosno. Često kažem ljudima oko sebe: "Ne daj Bože da dođe do nečega, ne znam gde bismo mi više mogli da idemo." Ali, nemojte misliti da je i ovde tako sigurno. I da se ne desi ništa, čemu meni moja kuća? Deca će porasti i otići, ovde je takav sistem - konstatovao je Dragan.
Zato smatra da je jedino rešenje u davanju i službi drugome, čemu i deca treba da se uče.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
