Puno srce uprkos nedaći
Ratovi budu i prođu, ali ostaju mnogi osakaćeni i obogaljeni mladići, koji su srcem, dušom i bez razmišljanja branili svoju zemlju. Neki su u želji da brane i odbrane državu kada je bilo najteže, po ugledu na svoje pretke, položili i svoje živote, a još su brojniji oni koji su za slobodu Srbije dali ruku, nogu, oči, miran san...
Kada je bilo najpotrebnije, Dejan Petković (43) iz Čačka nijednog trenutka, mada je u Srbiji u to vreme bilo i takvih koji su se krili ili bežali daleko od Srbije, nije razmišljao i dobrovoljno se prijavio za odlazak na karaulu Košare, koja je ušla u srpske legende po herojstvu naših vojnika.
Tu, gde je bilo najteže i mestu gde su se vodile ogorčene borbe s albanskim teroristima i NATO avijacijom, Dejana Petkovića je pogodio šrapnel kasetne bombe.
Bio je pogođen u ruku koja je nakon ranjavanja amputirana i on je u najboljim godinama života ostao invalid.
No, po nekom nepisanom pravilu, koje se posebno kroz istoriju primenjivano na našim prostorima, kako se vihor rata udaljavao, heroji su sve više padali u zaborav, a njihova mesta su nezasluženo zauzimali, i još uvek zauzimaju, oni koji i ne znaju kakav je miris rata, krvi i stradanja.
I mladi cene naše žrtve
- Ako me je išta u poslednje vreme obradovalo i ulilo mi nadu da, ipak, ima ljudi koji cene žrtvu naših vojnika, onda je to uputnica Bogdana Čurćića. Najverovatnije je reč o studentu iz Beograda, koji mi je poslao 1.200 dinara. Nakon toga kao lek mi je delovala i njegova SMS poruka u kojoj mi se izvinjavao zbog toga što nije imao više novca da mi pošalje i zahvalnost za moju žrtvu uz poruku da nisam i neću biti zaboravljen, kao ni oni koji su zauvek ostali na bojištima. Tada sam se osamio na obali Morave i baš sam se gorko isplakao - priznao je jedan od heroja s Košara, sakrivajući pogled i u razgovoru sa reporterom "Vesti".
- Istina, od države sam dobio penziju, ali kako od te penzije živi moja četvoročlana porodica, jer posla nema ni za moju suprugu, ni za sinove, to primanje ne može da pokrije ni osnovne troškove. Dugovi se nagomilavaju, svi traže svoje, a ja kao invalid nisam u prilici da porodici pružim nešto više. Nisam ljut na svoju državu za koju sam dao ono što se od mene očekivalo, pa i da je i život bio u pitanju, kao mnogi moji drugovi, ali sam povređen kao čovek jer sam došao dotle da moram da se obratim ljudima dobre duše za pomoć - rekao je reporterima "Vesti" Dejan Petković kad su ga posetili kako bi mu uručili pomoć dobrih ljudi, dodavši:
- Uz novac koji sam do sada dobio još je značajnije saznanje do kojeg sam došao, a to je da ima mnogo onih koji i te kako poštuju moju i žrtvu mojih prijatelja i saboraca. I zbog novca, ali još više zbog lepih reči, do neba sam zahvalan ljudima kao što su Ljubica Vukomović iz Beča, Drago Skopljak iz Raštata, čiju sam novčanicu od 100 evra upravo primio, S. N. iz Frankfurta, koja mi je poslala 50 evra i to uz mnogo lepih reči, koje su kao melem na rani ruke koju više namam, ali i na duši. Za sada svaki primljeni dinar dajemo za dugove za struju, vodu, gas, ali mi je srce puno jer se iz dana u dan uveravam da obični ljudi ne zaboravljaju nas, od države zaboravljene heroje.
Na rastanku sa ovim nesrećnim čovekom, potvrdio nam je da je nakon pisanja "Vesti" u njegovoj porodici atmosfera mnogo veselija u odnosu na vreme kad je mislio da se niko ne bi ni osvrnuo, niti razumeo njihovu muku.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
