Pravi ljudi cene našu žrtvu
U životu Dejana Petkovića (43), ratnog vojnog invalida iz Čačka, koji je idući za svojim shvatanjima dužnosti prema otadžbini dobrovoljno otišao u karaulu Košare, u želji da da sve od sebe, kako bi je sačuvao, sve se promenilo u noći između 11. i 12. aprila 1999.
U napadu NATO aviona, koji su na položaje naše vojske bacali kasetne bombe, inače zabranjene po svim međunarodnim konvencijama, Dejan Petković je izgubio desnu ruku, ali i brojne prijatelje, što je za njega još bolnije. Nakon operacije u bolnici u Peći, a potom i u Nišu, Dejan, ratni heroj sa Košara, danas živi u Čačku sa suprugom Irenom, sinovima Stefanom i Nemanjom, brinući za golu egzistenciju. Od države je dobio penziju, ali ta penzija, iako svi u porodici dobro znaju kakva su vremena i ni u čemu nisu prohtevni, jedva pokriva najosnovnije potrebe. Zato ne čudi da Petkoviće plaši svako ko im zakuca na vrata, jer su to najčešće sudski izvršitelji, plave koverte iz sudova zbog neplaćenih računa, električari... Prvi put, i to nakon teksta objavljenog u "Vestima", na vratima im se pojavio poštar, koji je Petkoviće iznenada obradovao.
- Posle mnogo vremena obradovali smo se poštaru, koji nam je uručio novčanicu od 100 evra, dar Ljubice Vukomanović iz Beča, na čemu smo joj beskrajno zahvalni. Iskreno, očekivali smo taj novac kao ozebli sunce, jer je već trebalo da sam u Nišu na operaciji tumora, koji mi se pojavio na ruci koja mi je otkinuta. To što nam je poslala Ljubica nam mnogo znači, ali i više od toga. Upravo njen čin daje na znanje da naši ljudi, što ne mogu da kažem i za državu, poštuju moju i žrtve mojih prijatelja, od kojih su mnogi svoje živote izgubili u borbama na Košarama i na drugim ratištima - kaže za "Vesti" Dejan Petković.
Iako je supruga ovog nesrećnog čoveka, po zanimanju medicinska sestra, posla za nju u Čačku nema. Nema posla ni za sina Stefana, koji je završio srednju školu. A, kako stvari stoje, posla neće biti ni za mlađeg sina Nemanju, koji je pri kraju školovanja. I to je ono što ih muči i mori. Jedinu pomoć koju imaju je povremeno od Dejanovih ratnih drugova, mada i oni, kao i on, žive veoma teško.
Kontakt
Plemeniti zemljaci i čitaoci "Vesti" koji žele da pomognu ratniku Dejanu Petkoviću da bar ima za ono najosnovnije, mogu stupiti u kontakt putem telefona na broj: +381 63 11 50 240, kako bi se dogovorili oko načina dostave pomoći. Adresa je: Ilije Garašanina 77/5, 32.000 Čačak, Srbija. Naravno, na usluzi je i Redakcija "Vesti".
- Istina, dugo sam razmišljao da li da se za pomoć obratim našim ljudima u svetu i znajte da mi je bilo veoma teško. Ali, jednostavno, moja porodica je u pitanju, tako da sam morao to da uradim. O tome kako živimo mi koji smo dali mnogo ovoj državi, političare ne interesuje i gotovo da nas više nigde i ne pominju, kao da nas se stide. A, zaboravljaju da su tu gde jesu zahvaljujući i onome što smo mi invalidi i oni kojih više nema, dali za Srbiju - zaključuje Dejan Petković.
Misteriozni posetilac
Samo dan nakon što je Petkovićima poštar uručio novac koji je stigao iz Beča, ponovo se oglasilo zvono na vratima.
- Ovog puta bio je nepoznat čovek, koji je bez reči uručio mojoj supruzi kovertu u kojoj je bilo 10.000 dinara (oko 80 evra). I pored insistiranja, nepoznati je, uz napomenu da želi da ostane anoniman, zamolio suprugu da mi prenese pozdrave, da ceni moju žrtvu i da je novac koji je doneo najmanje što je mogao da učini. To je rekao i otišao, a Irena ostala zatečena. Naravno, voleo bih da znam ime tog dobrog čoveka. Ali, ako je to bila njegova želja, onda neka ostane tako. Hvala mu od sveg srca na ukazanoj podršci ko god da je - prepričava Dejan Petković.
