Svi nas se stide, jer smo puka sirotinja
Ratovi se, kažu, nikada ne menjaju, ali ratovi menjaju ljude, u šta se najbolje uverio Dejan Petković (43) iz Čačka, ratni vojni invalid sa legendarne karaule Košare na jugoslovensko-albanskoj granici, kojem je geler iz kasetne bombe koju su bacili NATO avioni u deliću sekunde otkinuo desnu ruku.
Ni posle 16 godina, Dejan ne zaboravlja ni jedan detalj iz noći između 11. i 12. aprila 1999. kada je u trenutku postao i heroj i invalid, ali i čovek, koji ne može da prežali i svog ratnog druga i prijatelja Sašu Škiljevića iz Čačka, koji je u napadu šiptara i NATO avijacije poginuo u istom rovu u kojem je bio i Dejan. Od tog trenutka sve se u njegovom životu promenilo do te mere da, iako heroj odbrane Srbije, danas sa porodicom živi na samoj ivici egzistencije.
Kontakt
Svi čitaoci "Vesti" koji žele da pomognu ratniku Dejanu Petkoviću da reši bar deo problema, mogu stupiti u kontakt putem telefona na broj: +381 63 11 50 240 kako bi se dogovorili oko načina dostave pomoći. Adresa je: Ilije Garašanina 77/5, 32.000 Čačak, Srbija. Naravno, na usluzi je i Redakcija "Vesti".
- Na Košare sam otišao kao dobrovoljac, jer sam smatrao da je moja dužnost da branim državu i posle svega što sam doživeo veoma sam ponosan na tu odluku. Ipak, noć kada su iznenada na naše položaje bačene kasetne bombe nikad neću zaboraviti. Čak 17 vojnika je poginulo, a nas 66 je ranjeno. Mene je komad kasetne bombe pogodio u ruku i bukvalno je otkinuo. U tom trenutku nisam osećao ništa, osim užasne vreline u ruci, a kasnije su mi objasnili da me je spasla činjenica da je geler bio toliko vreo da mi je naprosto zavario tetive i krvne sudove, što mi je možda spaslo život. Sve vreme bio sam potpuno svestan i sećam se svih detalja transporta do bolnice u Peći, a kasnije u Prištini i Nišu, gde su mi lekari odsekli ono što je ostalo od ruke. Od tada, sve se u mom životu potpuno promenilo. Naravno, sećam se i posete generala Pavkovića i Lazarevića, a te posete se seća i general Pavković sa kojim se nakon njegovog povratka iz Haga stalno dopisujem - objašnjava heroj sa Košara kako je u napadu NATO aviona izgubio ruku, ali i mnoge drage prijatelje i saborce.
Nakon što je igrom ratne sudbine u trenutku postao invalid, Dejan Petković od države nije očekivao previše, ali nije očekivao ni to da on i njegova porodica žive na ivici egzistencije.
Dilema
- Političare interesuje novac i vlast, pa sam danas u velikoj dilemi kako bih savetovao sinove ako bi i oni bili u situaciji da puškom brane Srbiju u koju se svi zaklinju dok je mir i dok ne treba podneti žrtve. Razum mi kaže da bi u toj situaciji političari trebalo da šalju svoje sinove da brane domovinu, a ne da ih kriju u inostranstvu, kao što je bilo i kao što je danas. Ali, duša mi govori da bih, ipak, sinovima rekao da je sloboda Srbije iznad svega, pa i iznad života - rekao je Dejan Petković.
- Od države sam dobio boračku penziju, ako se tako zove. A, za stan od 33 kvadrata sam se izborio tako što sam morao da obijem vrata u jednoj zgradi, predviđenoj za socijalne slučajeve i da tako obezbedim krov nad glavom za porodicu. Međutim, od penzije ne stižem da platim sve obaveze, pa se dugovi nagomilavaju i gotovo da nema dana da mi neko ne dođe na vrata, da preti da će isključiti struju, gas, neke poreze... Eto, ovih dana moram da idem u Niš na operaciju tumora, koji se pojavio na patrljku ruke i ne znam kako ću otići, jer u kući nemamo ni dinara. Supruga Irena je medicinska sestra, ali posla za nju nema. Nema posla ni za sina Stefana, koji je završio srednju školu. Kako stvari stoje, posla neće biti ni za mlađeg sina Nemanju, koji je pri kraju školovanja. Do političara koji bi mogli da pomognu gotovo je nemoguće doći, a i kada me prime sve i svašta obećavaju i sve ostane na obećanjima. Jedinu pomoć imam od svojih ratnih drugova, mada i oni, kao i ja žive veoma teško. Ipak, pomoć je i to kada me nazovu saborci, među njima generali Pavković i Lazarević i kažu mi neku lepu i utešnu reč i to mi mnogo znači - naglašava Dejan Petković.
Nakon ranjavanja Dejan Petković se nadao da će njega i njemu slične zaobići sudbina srpskih ratnika invalida iz Prvog svetskog rata koji su prosili na ulicama gradova.
- Ne znam zašto, ali srpski političari kao da se stide nas ratnih invalida, koji smo majci Srbiji dali sve što smo mogli da damo. Neko ruku, neko nogu, neko život, a svi gotovo dvadeset godina mladosti. Ne tražimo mnogo, malo više poštovanja i malo više brige za našu egzistenciju i to je sve. Ovako, moram da se obratim ljudima iz sveta za materijalnu pomoć, jer trgovce, komunalne službe, elektrodistribuciju i sve druge ne interesuje da li si i kako postao invalid... - kaže za "Vesti" ratnik sa Košara, Dejan Petković, unapred se zahvaljujući svima onima, koji će imati razumevanja za njegovu tešku materijalnu situaciju i koji mu, prema svojim mogućnostima mogu pomoći.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
