Godinama sticano, u trenu nestalo

Porodica Milinka Savkovića (77) iz planinskog sela Gornji Branetići kod Gornjeg Milanovca, ni slutila nije da će u svega nekoliko minuta vatrena stihija progutati njihovu porodičnu kuću i sve što su u životu stekli, radeći uglavnom kao sezonski radnici na građevinama.

Z. Marjanović

Sreća u nesreći da niko nije stradao: : Slavoljub Savković na zgarištu kuće

Istina, osim kuće koja im je ostala od predaka, u požaru im je izgorelo sve što su imali od sirotinjskog nameštaja, do odeće, obuće, ličnih dokumenata, dečje odeće, kreveca, ono malo dečjih igračaka... Jednostavno, šestočlana porodica u kojoj živi domaćin Milinko Savković, njegovi sinovi Slavko i Slavoljub, sa suprugom i dvoje dece od pet i dve godine, ostali su na goloj ledini, jer su ostali bez igde ičega. Savkovići su i pre nego što ih je zadesila ova nesreća živeli teško, ali sada su se suočili sa problemom za koji nemaju nikakvo rešenje.

- Svi smo bili tu, u kući ili oko kuće, a deca su se igrala u jednoj od soba. Iznenada smo ugledali gust dim koji je izbijao iz nje i nismo znali šta se dešava. Samo nekoliko trenutaka kasnije vatra je zahvatila celu kuću i sve je bilo gotovo za svega pola sata. U tom trenutku najveća briga su nam bila deca, jer nismo znali da li su ostali u kući koja je bila u plamenu i koja se rušila, kao ni da li su izgoreli. U očaju smo pokušavali da uđemo u vatru i da ih pronađemo, ali je to bilo nemoguće. Trčali smo okolo tražeći i dozivajući Božidara i Lazara, ali od njih nije bilo ni traga ni glasa. Tek kasnije, kada smo već bili van sebe, iz žbunja u blizini kuće javio se stariji sin Božidar, koji nam je rekao da je iz vatre izveo i mlađeg brata Lazara. Našoj sreći nije bilo kraja, iako nam je pred očima vatrena stihija gutala sve što smo imali. U isto vreme i radost i tuga. Jer, za krov nad glavom će se naći rešenje, ali ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se deci nešto dogodilo. A, moglo je, jer su bili okruženi vatrom i spasili su se samo zahvaljujući Božidarovoj snalažljivosti. Tek nakon što smo ih pronašli, uspeli smo da iz soba do kojih smo mogli da dođemo iznesemo samo dečje patike, ikonu, slavsku sveću i ništa drugo - priseća se kroz suze Slavoljub Savković, koji se nakon gubitka posla vratio sa porodicom da živi u kući svog oca Milinka.

Naravno, odmah po izbijanju požara Savkovići su pozvali vatrogasce, ali dok su oni stigli iz Gornjeg Milanovca koji je udaljen 25 kilometara od sela, od kuće su ostali samo temelji. I do sada su se Savkovići mučili radeći na građevinama kako bi preživeli, ali su bar imali dom.

- Sada ne znamo šta da radimo. Dolazili su i ljudi iz opštine i obećali pomoć da obnovimo kuću, ali sve će to biti nedovoljno, jer i opština nije svemoguća. Zima samo što nije, a deca i mi smo pod vedrim nebom. U planinskom selu se pod šatorima zima ne čeka. Čuli smo da naši ljudi iz sveta preko "Vesti" pomažu ljudima u ovakvim slučajevima, a nama je pomoć stvarno potrebna. Mnogo puta smo u životu pomagali drugima, a sada smo prvi put u situaciji da molimo i nadamo se da ćemo uz pomoć komšija, opštine i naših ljudi iz sveta uspeti da do zime izgradimo kakav-takav siguran krov nad glavom. Koliko da prezimimo, a posle ćemo videti šta ćemo i kako ćemo, jer se posla ne plašimo. Znamo da će biti potrebno mnogo rada i novca da obnovimo ono što nam je vatra odnela za pola sata, ali ništa nam drugo ne preostaje - kaže za "Vesti" mlađi Milinkov sin Slavko Savković.