Ostao bez obe ruke!

Kada bi moravski ratar Žiko Rakićević upisivao u knjigu utisaka svojih pola veka života, to ne bi bila lepa priča. Naprotiv, sudbina ga nije štedela od malih nogu: odrastao je sa majkom Stanijom i bez oca koji je tragično nastradao kada se na njega obrušio traktor. Sa nepunih osam godina postao je svestan siromaštva i činjenice da bez njegove pomoći neće moći da preživi ni njegova porodica.

Vesti

On to zaslužuje: Žiko Rakićević sa bratancem

Od tada je svaki dan, po kiši, snegu, vrućini bio na njivi. Orao, i sejao, i kopao. Važio je za jednog od najboljih u kraju i šire, znalo se ko ume da proizvede dobar krompir, luk, kupus, a savete je uvek delio drugima besplatno. Nijedan poziv svojih komšija da im pritekne u pomoć nije odbio. Sve je znao i mogao uz pomoć vrednih deset prstiju. Obrađivao je s bratom njihovih 17 i pet zakupljenih hektara na obali Zapadne Morave, sve dok prošlog leta nije ostao bez obe ruke!

Danas on, nažalost, prvi put zavisi od pomoći drugih. Jednog jutra radeći u polju mašina za zalivanje do ramena mu je otkinula obe ruke.

- Bilo je tek svanulo, brat i ja smo zalivali useve i u jednom trenutku savladao me san. Kad sam se trgnuo, učinilo mi se da se mašina sporo okreće, pa sam pokušao da izvučem crevo, ali ona me je dohvatila i iz ramena otkinula ruku. Kad sam drugom hteo da spasem odsečenu ruku, zupčanik je i nju dohvatio i počeo da melje. Uspeo sam uz natčovečanski napor da se otrgnem od mašine tek kada mi je otkinula i poslednju tetivu - priča Žiko svoju muku, koji je gledao kako mu naprava melje ruke pred očima.

Ali, ni tada se nije predao. Usledila je velika borba za život, najpre u čačanskoj bolnici. Međutim, dobio je sepsu i prebačen je u Beograd. Već su ga i najbliži oplakali, ali njemu je bilo ipak suđeno da živi. Šest dana je bio u komi, a kada se osvestio, saznao je da bez tuđe pomoći neće moći da živi.

Kako se oseća čovek koji je uvek bio samostalan, živeo punim plućima, a sada ga majka hrani, brat kupa, bratanac vodi u toalet...? Na to pitanje Žiko nema odgovora, svaka reč je suvišna, i otvara rane, ali u njemu titra nada koju su probudili lekari, a još više njegove komšije, poznanici, prijatelji i armija nepoznatih humanih ljudi iz Srbije koji su na Vaskrs pokrenuli akciju za njega. Po preporuci najboljih beogradskih ortopeda, Žiko se obratio predstavništvu firme "Otto Bock", vodeće u svetu za proizvodnju pomagala, gde je saznao da postoji mogućnost ugradnje specijalnih nemačkih mioelektronskih proteza.

- One koštaju pravo bogatstvo, koje mi nemamo. Dobri ljudi iz Srbije, pojedinci i firme već su mi darovali 30.000 evra, ali nedostaje još 100.000 evra. Konačnu reč daće 6. juna nemački lekari koji stižu u Beograd. Verujte, meni nije važno da li će to biti mehaničke ili elektronske proteze, važno je da za koru hleba ne moram da molim - poručio je Žiko Rakićević, koji nije stigao od prevelikog rada ni da se oženi ni da zasnuje porodicu.