I kada me napuste svi, mama, nemoj nikada ti!
Da je ljubav pravi lek za šestogodišnju agoniju samohrane majke, 29-godišnje Monike Terzić iz Beograda, ona bi već odavno ozdravila. I probudila bi se se iz polusvesnog stanja da zagrli svoju požrtvovanu majku Ljiljanu i petogodišnju ćerkicu Helenu koju nije uspela ni da vidi nakon porođaja.
Da su želje pravi lek, poput onih koje je uputila plemenita dobrotvorka Mirjana Stojnić sa svojim prijateljima iz Melburna, darujući 1.000 dolara ljudima u nevolji, tada bi u kući ove mlade žene već odjekivale pesma i muzika. Ali, želja i ljubav su krila za velika dela. Zato i dalje porodica Terzić ne gubi ni nadu niti veru da će se taj čudesni dan ipak dogoditi. Kada, to ne znaju ni lekari, ali svi kažu da Moniki ima leka, da polako napreduje i da će se uz podršku najrođenijih izboriti sa bolešću.
Prvi put u crkvi
Prošlo je gotovo šest dugih godina otkad je Monika bila poslednji put u crkvi. Nedavno su je roditelji izveli iz kuće, poseli u invalidska kolica i pobožno otvorili vrata srpskog pravoslavnog hrama Svete Trojice na Vračaru. Nije to bio lak zadatak za njih, ali da bi došao do Boga ne trebaju ti noge. "Pričala sam joj u crkvi šapatom i opisivala joj gde se nalazimo. Verujem da je razumela sve. Pomolili smo se svi za Monikino zdravlje, svako na svoj način i svako od nas s verom da će Svevišnji uslišiti naše molitve", kaže baka Ljiljana Terzić.
- Ako posedujete ljubav i želju već ste prešli pola puta, tom mišlju se i sami vodimo, baš kao što i sami bijemo sve naše bitke za Monikino ozdravljenje. Niko nam ne pomaže, sem malobrojnih prijatelja i čitalaca "Vesti", koji su mojoj Moni omogućili i boravak u Atomskoj banji. Sve lekove kupujemo sami, plaćamo fizioterapeuta, logopeda, ja neumorno pišem pisma i šaljem ih na adrese raznih institucija. Poslednjih dana uputila sam pet dopisa moleći nadležne da nam se subvencioniše račun za struju, molila sam ne samo u ime svoje ćerke već i u ime svih teških bolesnika u Srbiji. Odgovora nema, otpisani su zaista otpisani, ma koliko bili živi... Šta reći ovim nepoznatim ljudima koji se iz daleke Australije sete nas u otadžbini, kako im se zahvaliti za sve što su učinili za nas. A nisu morali... - priča Ljiljana Terzić, majka bolesne Monike koja je sa slatkom unukom Helenom došla u beogradsko dopisništvo "Vesti" da primi dar od 200 dolara.
Dar je ipak završio u rukama Helene koja će 28. decembra napuniti šest godina. I na jesen idućeg leta krenuti u školu. Možda će je pratiti na putu do škole majka, a možda i baka koja nam je na rastanku rekla: "Znam da me moja Mona čuje. I znam da mi poručuje: 'Ako i svi odustanu od mene, molim te, majko, nemoj i ti...'"
Iz Beograda selimo se u Jagodinu, kod mladog para sa troje dece čija su imena bila na spisku naših donatora iz Melburna.
- Meni je sutra rođendan - rekla nam je petogodišnja Đurđa čim je naša novinarka Zorica Gligorijević ušla u kuću njenih roditelja 26-godišnjeg Predraga Iličića i Ivane Pantić iz Jagodine.
- Ja sam pošao u školu. Naučio sam slova, ali mi je teško da čitam - priča njen sedmogodišnji brat Sava.
Trogodišnji Aleksandar trčkara za njima. Potom su sva deca sela u krilo kod mame i tate. Ljubav je jedino što ne nedostaje ovoj porodici koja i dalje živi od Predragove plate od oko 300 evra.
- Živimo kako moramo. Prvo kupimo sve što njima treba, pa za nas šta ostane. Zahvalni smo nepoznatim ljudima koji misle na nas. I ovih 200 dolara potrošićemo na decu. Sava je pošao u školu, polovinu udžbenika obezbedila nam je opština, a polovinu smo mi kupili - priča otac Predrag i ponavlja: - Samo da smo zdravi i da se lepo slažemo kao i do sada. Sve ostalo ćemo lako. Za sada ne planiramo više dece. Ali, ako dođe neko bolje vreme, biće mesta za još jedno dete.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
Kada mališanima kupe sve što je potrebno, onda na red stižu računi, struja je na prvom mestu, kako im se ne bi desilo, kao prošle godine, da baš pred slavu, Svetog Nikolu, ostanu u mraku zbog duga. Tek što izađu iz jednog duga, a novi namet stigne. Predraga je pre mesec dana banka pritiskala da vrati kredit, koji je podigao sada pokojni Miodrag Iličić, čovek koji ga je usvojio. Hteo je da iznos podeli na rate, ali nije mogao... Zato je podigao kredit.
Iako ova porodica jedva sastavlja kraj s krajem, sigurno je da je Predrag dobar otac i suprug. Njega je majka ostavila u bolnici čim se porodila, pa su ga usvojili Biljana i Miodrag Iličić iz Jagodine. On nije želeo da i njegov sin Sava doživi istu sudbinu. Kada je njegova nevenčana supruga preminula na porođaju, Predrag se izborio da sin Sava pripadne njemu.
Preostalih 400 dolara naših plemenitih zemljaka iz Melburna, ispunjavajući želju donatora, poslali smo u Republiku Srpsku, gde ćemo takođe obradovati dve siromašne familije. Kako su protekle ove posete, objavićemo u narednim brojevima "Vesti", čiji se Humanitarni most zahvaljuje dobrotvorima iz Australije na lepom gestu i ukazanom poverenju.
Dođite sa lastama
Iznenadni sneg i mećava koji su zavejali Gorski Kotar i Liku sprečili su našeg novinara da lično preda u ruke porodici Kalanj, Miroslavu i Aleksandri dar, od 200 dolara. Ipak, dobacili smo eto i do Jošana, gde je ovaj mladi bračni par srpskih povratnika, sa petoro dece, lepih i zdravih, našao novi dom. Prilog iz Melburna prosledili smo Vestern unionom na njihovu adresu kod Udbine, ali i tu smo se malo pomučili jer su i telefonske linije bile u prekidu. Sve se na kraju dobro završilo, a Kalanji su poručili: "Hvala dragim zemljacima iz Australije, novac ćemo korisno utrošiti: kupićemo meso za preko zime koja će izgleda biti duga i oštra. Ne brinite, gladni nećemo biti! Kad otopli, dođite kao prve laste nama u goste!"
