Prođe život u obećanjima

U prijedorskom prigradskom naselju Palančište, pored magistralnog puta Prijedor - Kozarska Dubica, živi sedmočlana porodica Igora Curića.

Skromnost sve ređe vrlina: Porodica Curić

Osim supruge Biljane, porodicu čini petoro zdrave i vesele dečice: najstariji 13-godišnji Srđan, zatim devetogodišnja Tamara, petogodišnji Pavle, trogodišnji Njegoš i najmlađi jednogodišnji Jovan, koji je pobednik i dobitnik nagrade na ovogodišnjoj Konferenciji beba u Prijedoru, kao beba sa najviše braće i sestara. Porodica Curić je jedna od mnogobrojnih u Republici Srpskoj kojima treba pomoć, ali oni nemaju načina da je sami zatraže.

- Teško jeste, ali isplati se, kada ih pogledam pored sebe puno mi je srce i najsrećnija sam majka na svetu - počinje svoju priču majka Biljana ne ispuštajući iz naručja najmlađeg sina Jovana, dok se Njegoš, koji je najveća maza od svih, neprestano vrzma oko majčinog krila u koje ne može da uskoči jer ga je zauzeo brat.

Moja deca su od malih nogu navikla na skromnost. Mogu ih slobodno povesti u prodavnicu, ništa neće uzeti bez pitanja i staviti u korpu. Obavezno me uvek pitaju mogu li nešto uzeti i da li imam para da im kupim nešto, makar to bila i najmanja sitnica, poput žvakaće gume. Samo mi se Tamara otrgla, da li zato što je jedina sestra među braćom ili zato što je devojčica, ili je prosto takva... Ona traži svoje, ne pita može li i ima li, vidi dete kako njene vršnjakinje žive, pa valjda misli da je tako u svakoj kući - priča majka Biljana koja je i sama dete poginulog borca.

- Tek kada sam se udala za Igora koji je takođe jedinac u svoje majke, i rodila prvo dete, osetila sam šta znači imati brata ili sestru. Svi imaju tetku, ujaka, ovog onog da im dođe priskoči u pomoć, pripazi dete, a ja i moj muž nigde nikoga osim on svoju i ja svoju majku. Tada sam odlučila da imam brojno potomstvo i ovoliko dece, zato što svojim mališanima u nasledstvo ostavljam za ceo život jedne drugima kao oslonac, pomoć i podršku... Najteže mi je za pelene, one su najpotrebnije, ali i dečja odeća i obuća, naravno i hrana treba, ma treba sve kad nemaš, ali ne možemo da budemo prokleti i da očekujemo da nam drugi daju sve, kao što ima ljudi, uzeli bi čak i ono što im ne treba... - objašnjava Biljana koja je srećna i zato što njena porodica ima bar krov nad glavom.

Živeti od 70 evra dečjeg dodatka i Igorovog rada na crno jeste teško, ali ne žale se. "Više od 15 godina radim na crno, malo ovde, malo onde, najčešće kao pekar u pekari, malo nadnica, ali moja deca bar nisu gladna. Mnogi su mi sve ove godine obećavali posao, od predstavnika tri vodeće stranke u Prijedoru pa do raznih privatnika i direktora, ali ništa. Zvali bi nas, čas jedni čas drugi i govorili nam da već sutra počinjemo raditi! Od svih tih silnih obećanja ostao mi je visok krvni pritisak i danas ne očekujem više ništa ni od koga. U se i u svoje kljuse, to mi je nauk za sve ove izgubljene godine", kaže Igor i dodaje da mu je najveća želja da konačno nađe neki stalni posao i da bude tata za primer svojoj deci.