Milici s ljubavlju iz daleke Australije
Majka hrabrost Evica Đorđević, kako je mnogi zovu, majka male Milice, jedinog preostalog srpskog detetu u Prizrenu na Kosovu i Metohiji za koje je šira javnost saznala posle prikazivanja dokumentarnog filma "Milica", nije ni slutila da će je baš 20. septembra, na dan kada je rođena pre 52 godine u istom gradu u kome je živela i ostala, obradovati dve nepoznate osobe - jedna iz Australije, a druga iz Banjaluke u Republici Srpskoj.
Skromnoj i obrazovanoj ženi, koja od 1999. godine živi sama sa devetogodišnjom ćerkom Milicom i Bogom, ženi koja je odlučila da posle pogroma ostane u svom rodnom gradu, ženi koja nije poklekla ni pred torturom ni pred strahom, ženi koja živi od 50 evra socijalne pomoći Srbije, stigle su posredstvom "Vesti" dve lepe poruke podrške i darovi.
Naša čitateljka M. Amanović iz Australije uputila je posredstvom našeg dopisništva u Sidneju prilog od 250 dolara s molbom da se deo prosledi na adresu Milice Đorđević, devojčice u Prizrenu, gradu gde nema više srpske dece, ni škole. Jedino srpsko dete ipak ide u školu, odličan je đak, a nastava se održava u jednoj prostoriji isturenog odeljenja OŠ "Dositej Obradović", koje je pretvoreno u učionicu u crkvi u Prizrenu, pod budnim okom učitelja Vuka Danilovića.
Kontakt adresa
Kontakt sa porodicom Đorđević, Milicom i majkom Evicom u Prizrenu možete da ostvarite putem fiksnog telefona: 00381 29 225 325 ili mobilnog +377 44 659 985. Ako želite da im pišete ili pošaljete paket njihova adresa je: Ulica Zahira Pajazitija A-2, sprat III, stan 14, Prizren 20000 KiM, Srbija. Hvala unapred.
Mala Milica živi u izuzetno teškom okruženju. Takav život im već osam godina olakšava komšija Goranac, 85-godišnji deda Adem Mujović, koji se vratio pravoslavlju i sada je Adam Vujović, a koji svakog jutra dolazi po Milicu i prati je u školu, a onda čeka sa njenom majkom da je, kad se nastava završi, doprati kući. Kaže Adam da je, pošto je Evica rekla da ne napušta Prizren i grobove predaka, njegova ljudska dužnost bila da je podrži i moralno i materijalno.
- Najlepše molim da se dar od 200 dolara preda porodici Đorđević, uz želje da im život bude bar malo lepši u sredini gde nemaju nikog svog, pa ni prijatelja - kratko je poručila M. Amanović iz Australije, rodom iz Knina, koju je takođe život oterao hiljade kilometara daleko od zavičaja.
Drugi deo donacije od 50 AUD namenila je starici Mileniji Pavlović iz sela Lokva kod Zvečana, u znak sećanja na svoje roditelje koji su uprkos svemu ostali na ognjištu u Kninu.
- Hvala nepoznatoj donatorki, novac nam je stigao i iskoristili smo ga da obnovimo Miličinu garderobu za novu školsku godinu. Više od donacije znači nam ovakva topla podrška ljudi iz sveta, kao i poruka jedne Banjalučanke M. P. s kojom smo takođe uspostavili kontakt posredstvom "Vesti". Dobri ljudi, ne brinite,mi smo izabrali put kojim se ređe ide - uprkos nedaćama. Više se ne plašimo, verujemo u Boga i to nas je spaslo - poručuje Evica Đorđević, pedagog bez zaposlenja, dok Milica igra košarku - sama u dnevnoj sobi.
Deda najbolji drug
Svakog jutra u prizrenskom delu naselja Ljakurić, Milica izlazi iz šestospratnice podignute sedamdesetih godina. Brzim hodom prolaze nekadašnju Karađorđevu ulicu i sokake Prizrena, i posle 15 minuta stižu do sobička u krugu Crkve Svetog Đorđa. Čeka je jedna školska klupa, jedna stolica i jedna tabla. I jedan učitelj.
- Milica nema drugove i drugarice. Njen najbolji drug je deda Adam. Kad su neki crkveni praznici, tada vidi i svoje vršnjake koji dođu, pa se malo poigra s njima. Tužno, ali to je naša stvarnost - kaže majka Evica.
