Glavu daje, televizor ne prodaje

Selo Miokovci kod Čačka, poznato po voćarima, i Kajsijadi, ovih dana spominjalo se širom Srbije, ali i dijaspore. Ovoga puta razlog nije bila tradicionalna manifestacija, ni čuvena rakija, već jadikovka 85-godišnjeg Ilije Čučka koji je pre dve decenije ostao bez ognjišta u Kninu, a 3. juna ove godine i bez jedinog "prozora u svet". Tačnije ostao je bez TV signala sa svog televizora na kome je umesto slike i tona osvanuo samo sneg, nakon digitalizacije ovog dela Srbije.

Glas Zapadne Srbije

Prkosi godinama i sudbini: Čiča Ilija Čučak

- Ljudi, televizija mi je bila jedina razonoda u životu, a sada kad se vratim uveče iz nadnice, odsečen sam od celog sveta, ne mogu ni vesti da pogledam - javno je zavapio ovaj čiča, rekavši zabrinuto da nažalost nema novca da kupi set-top boks uređaj, koji košta u prodaji oko 25 evra.

Telefoni u redakciji "Vesti" neprekidno su posle ovog teksta zvonili, javljali su se naši zemljaci iz dijaspore, a najuporniji je bio plemeniti Srdanović iz Nemačke koji je hteo odmah da uplati digitalni risiver kako se ovaj starac ne bi odrekao svog skromnog zadovoljstva.

I kako ne bi više morao da ide od vrata do vrata i moljaka za uređaj koji je trebalo da dobije od države, s obzirom na svoj socijalni status. Išao je Ilija u čačanski Centar za socijalni rad, zamolio ih za pomoć.

- Tražili su mi čekove od penzije, a ja penziju nemam, tražili poresko uverenje, a ja imovinu ne posedujem, pa su mi onda rekli da ne mogu da mi izađu u susret - žali se Ilija i dodaje da radi sve sezonske poslove kako bi zaradio neki dinar.

Išao je potom i u Gradsku upravu, i u Crveni krst, ali sluha za njegovu želju nigde nije bilo. Ipak, 6. juna uveče na njegov skromni kućni prag stigao je taj čuveni uređaj - poslao ga je Rasim Ljajić, srpski ministar trgovine i telekomunikacija.

- Hvala mu od srca - kaže zadovoljni Ilija koji sada može ponovo da gleda televiziju i ne znajući da je i sam osvanuo u srpskim medijima.

- Svašta smo propatili za ovo vreme, eto ja i danas radim i kad me zovu i kad me ne zovu, ovde u selu Miokovci smo unajmili jednu staru kuću, malo je adaptirali i sada tu stanuju tri generacije: ja Ilija, moj 49-godišnji sin Ilija, snaha i njihovo troje dece, moja unučad. Stanarinu plaćamo 20 evra mesečno. Nije mnogo, ali kad niko ne radi sem mene, onda je i to previše. Svoje ognjište smo izgubili 1995, ostavili smo kuću i imanje u Hrvatskoj i od tada smo stanovnici Srbije. Sin je jedno vreme radio na Kosovu, ali je morao da beži 1999. godine. Baš nam se nije dalo - priča nam starina u telefonskom razgovoru koji uprkos godinama, nije ni ogluveo, niti mu se pogled zamaglio, a memorija ga služi kao u mladića.

- Išao sam pre nekoliko meseci da posetim kuću u Kninu. Šta da kažem, tuga golema, dočekale me puste livade, razvaljeni zidovi... Kome da prodam ono što je preostalo u zavičaju, pa tamo ni Hrvati više ne stanuju, a kamoli Srbi... Ponekad kad mi se stisne u duši poželim da odem i umrem na svom ognjištu, ali sin neće ni da čuje o povratku... Jeste, u pravu je, u Srbiji nismo stranci, u svojoj smo otadžbini ali nemamo krov nad glavom - priča čovek koji je za vreme prošlogodišnjih poplava među prvima pritekao u pomoć Čačanima, jer zna kako izgleda ostati bez onoga što se stvara čitav život.