Ne pomažu plač, a ni jadikovke
Ništa ljude tako ne pomiri i ne ujedini, ne učini ih boljim, plemenitijim i humanijim kao muka i nevolja, pogotovu ako dođu iznenada. Ništa ih tako za tren ne otrezni, ne utuvi im u glavu da je život sam po sebi dovoljno kratak, šansa koja se jednom pruža i koja se ne sme proćerdati, kao iznenadna bolest i nesreća, šok koji ona donosi.
Kad je u pitanju dete, čovek koji još nije ni zakoračio u život - naročito. - Nesumnjivo najveći šok za roditelja jeste kad mu saopšte dijagnozu, da njegovo dete boluje od kancera - kaže Angela Murišić iz Herceg-Novog, majka koja je sa mužem Miloradom i svom rodbinom i prijateljima doživela i preživela upravo takav šok u oktobru 2011. kad im je na hematoonkološkom odeljenju Instituta za majku i dete na Novom Beogradu saopštena ta zastrašujuće vest.
Samo za hrabre
Na odeljenju hematoonkologije Instituta u Beogradu najviše je bilo dece iz Crne Gore, iz Ulcinja, Bara, Herceg Novog, Podgorice, Nikšića, Žabljaka, Rožaja, Bijelog Polja... A samo u 2012. čak sedamnaestoro mališana je upućeno na lečenje od dečjih malignih bolesti van Crne Gore. U nizu svestranih aktivnosti, Udruženje je prošle godine na planini Veruši organizovalo sedmodnevni rehabilitacioni kamp za decu lečenu od raka i članove njihovih porodica pod geslom Samo hrabri mogu sve. To su im omogućile donacije građana Crne Gore, koji svoj prilog ostavljaju u donatorskim kutijama ovog udruženja. Cilj kampa jeste da se deca oporave nakon duge terapije i lečenja citostaticima, ali i da se porodice povežu i ujedine.
- Kad smo saznali da nam je dete obolelo od ove opake bolesti, odjednom nam se srušio celi svet. Čitav život nam se preokrenuo preko noći i sve je stalo. Teško je zaista opisati taj užas, taj pakao kroz koji sam prolazila i ja i sva moja porodica. Plakala sam, osećala neopisivi strah, neku neobjašnjivu krivicu, nesigurnost i bezizlaz...
Tako sve do trenutka kad je moj sin počeo sa hemoterapijom. Tada sam shvatila da više nema vremena za plač i jadikovanje. Javila se i probudila u meni do tada nepoznata snaga, koju, sigurna sam, svaka majka ima u sebi.
Shvatila sam odjednom da moram biti jaka i pozitivna, da samo tako mogu da pomognem mom detetu, da samo tako možemo da pobedimo bolest. To kao da je shvatio i moj sin, gledao je u mene, pratio svaki moj pokret i uvidela sam da je moja snaga bila i njegova snaga. Kad se nađete u takvoj situaciji, sve što je pre toga izgledalo kao problem sada postaje nevažno.
Uostalom, dovoljno je jednom posetiti dečje hematoonkolško odeljenje, pa da čovek shvati koliko je srećan što je zdrav, koliko su nevažni i besmisleni svi drugi problemi u životu mimo onih koje donosi bolest, posebno bolest mališana - priča Angela Murišić koja je sa sinom provela 12 bolnih i surovih meseci na Institutu za majku i dete u Beogradu. Na svu sreću, terapija je delovala dobro i urodila plodom, pa su se u novembru 2012. godine vratili kući.
- To što ta deca prežive tokom lečenja, to mogu samo hrabri i jaki - ta djeca su istinski heroji. Pred tim neću ni da spominjem muke nas roditelja zbog razdvojenosti porodice. Meni je, recimo, kod kuće ostalo zdravo, ali mlađe dete, a muž je bio rastrzan između nas i posla i ni sam nije bio svestan gde mu je bilo teže, sa nama ili bez nas - seća se naša sagovornica čiji je sin, njen heroj, na veliku sreću svih, krenuo u školu i nastavio da živi kao i svi njegovi vršnjaci.
Redovno su išli na kontrole i provere i sada, posle tri godine, veruju da su ti strašni trenuci iza njih, da je to samo jedna bolna i ružna uspomena, uverena je ova hrabra i stamena žena. No, ona nije zaboravila sve one koje je srela u bolnici i koji su sa njom preživljavali sličnu golgotu, posebno ne one koji, na veliku žalost, nisu uspeli da iz neravnopravne borbe sa ovom podmuklom bolešću izađu kao pobednici i iz naručja smrti otmu svoju decu.
Za Aleksandra i Lazara
Teško je nabrojiti sve akcije i poduhvate Udruženja Feniks Crna Gora, a ostvaruju ih samo zahvaljujući donacijama i velikom razumevanju i podršci koju imaju i od firmi i od građana. Primera radi, Udruženje je u šoping holu Delta sitija u Podgorici organizovalo humanitarnu lutriju i za kratko vreme sakupilo sredstva za dečake Aleksandra i Lazara koji se leče u Nemačkoj. "Naravno, svaka pomoć i donacija će nam i ubuduće dobro doći jer bez pomoći dobrih i plemenitih ljudi, onih koji razumeju i saosećaju sa obolelom decom i roditeljima koji su imali nesreću da ih to zadesi, naša aktivnost će biti zanemarljiva", kaže Angela Murišić
Neki nisu bili te sreće poput Milice Stojanović i Nikole Panića, oni su izgubili bitku na pragu života.
Zvončica
Svi roditelji obolele i lečene dece s posebnom zahvalnošću ističu delovanje Udruženja roditelja Zvončica. Ono u sklopu Instituta za majku i dete u Beogradu vodi Roditeljsku kuću za porodice bolesne dece koje žive van Beograda. Tu svaka porodica ima zaseban apartman, a kuhinja i dnevni boravak su zajednički. Tu su svi kao jedna porodica jer svi prolaze kroz teške trenutke i pružaju jedni drugima utehu. Tu ne dolaze doktori i medicinsko osoblje, pa se deca osećaju slobodnija za igru i druženje, baš kao da su u roditeljskoj kući.
U tim razmišljanjima rodila se ideja za formiranje jedne nevladine organizacije za pomoć tim porodicama, ne samo u finansijskom smislu. Tako je 15. februara 2013, na Međunarodni dan dece obolele od kancera, registrovano Udruženje roditelja dece obolele od raka Feniks Crna Gora. Osnivači su pet roditelja čija su deca lečena od raka (troje je uspešno izlečeno, a dvoje je, nažalost, podleglo). Glavni aktivisti su Dijana Stojanović, koja je predsednica Udruženja, i naša sagovornica Angela Murišić:
- Cilj nam je - veli Angela Murišić - da stečenim iskustvom i znanjem pomognemo oboleloj deci i da okupimo roditelje radi zajedničkog delovanja u pravcu uzajamnog pomaganja i poboljšanja opšteg položaja u društvu roditelja dece koja se leče, roditelja čija su deca uspešno završila lečenje i naročito onih koji su, nažalost, izgubili čedo zbog maligniteta. Dečji kancer je bolest cele porodice. Kao roditelji dece obolele od raka, pored ostalog, iskusili smo i koliko su visoki troškovi lečenja. Porodice tokom lečenja, pored emocionalnih, dolaze i na ivicu finansijskih snaga i bolest ionako siromašne familije gura u bedu i još dublje siromaštvo. Nedostatak podrške roditeljima dece obolele od raka često dovodi do osećaja napuštenosti, nemogućnosti završetka lečenja, poteškoća u nabavci citostatika i daljoj brizi o preživelima. Naš cilj je da se tim porodicama pruži adekvatna pomoć, kako po pitanju nabavke citostatika i lekova uopšte, tako i u pogledu plaćanju smeštaja u Roditeljskoj kući u Beogradu i drugih pratećih i neizbežnih troškova.Takođe, ono što je bitno, brinemo i roditelje blagovremeno obaveštavamo o novijim načinima i metodama lečenja.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
