Tamara na ponos roditeljima
Zaseok u selu Korbevac kod Vranjske Banje, u kome žive Stamenkovići, ušuškao se u delu sela pored Južne Morave, a da bi se došlo po susnežici mora se ići razlokanim putem. Izmaglica sa reke i hladan vetar učinili su svoje. Nigde čoveka da sretneš, svi su po kućama ili stajama. Jedino lavež pasa i dim iz odžaka koji kulja svom silinom najavljuju da u selu ima ljudi. Dolazimo do nevelike kućice invalida Svetomira i Snežane Stamenković i njihove ćerkice Tamare da im uručimo 100 AUD, dar dobrotvora Ljiljane i Slobodana Joksić iz Sidneja.
- Veliko hvala našim dobrotvorima iz daleke Australije, neka su blagosloveni, srećni i veseli. Hvala i svima koji su nas do sada pomagali. Zahvaljujući svima njima, muke koje svakodnevno podnosimo lakše su. Posebno zbog Tamare, našeg jedinog smisla i volje za životom - kaže Svetomir o ćerci koja je vrlo dobra učenica trećeg razreda Elektrotehničke škole u Vranju i to je najvažnije.
Sve za jedinicu
Snežana i Svetomir ne žale ništa za Tamaru, žele da im dete završi školu, da se ponose njome. Dobili su je kasno i čuvaju je kao malo vode na dlanu. Svakodnevno se bore sa mnogim poteškoćama da svojoj ćerki obezbede što pristojnije uslove za školovanje i život. Troje Stamenkovića dane provodi u jednoj povećoj sobi, gde kuvaju, jedu i spavaju, a Tamara tu sprema svoje domaće zadatke i uči.
- Voli da ide u školu, a ima i drugarica. Kući kad dođe odmah sedne i uči. Sama se snalazi, nema ko da joj pokaže kad joj nešto nije jasno. Ako da Bog, školovali bismo je i dalje. Postoji u Vranju Viša škola strukovnih studija o kojoj ona još sada sanja kako će je upisati i završiti. Naš cilj je da iškolujemo našu Tamaricu, da ona ima bolji život od našeg - gotovo obećava Svetomir, čovek koji sa jednom nogom kraćom 16 centimetara od druge, a na desno oko skoro da ne vidi, uporno traži posao kod ljudi u okruženju i Vranjskoj Banji. Nemaju imanja, pa žive od njegovih nadnica i Snežanine penzije od oko 100 evra.
- Posla nema uvek, ali ne žalim se. Ne mogu da biram, pa odskora opet kopam grobove. Moram, šta ću, da se nekako preživi. Sve se teže dolazi do novca. Zimi je manje posla, pao je i veliki sneg, pa retko ko zove. Jedino kad neko umre idem da iskopam grob, plaća se od tri do pet evra, a dobijem i punu kesu hrane - priča Svetomir, koji prećutkuje da i ovo što radi odboluje.
Noga ga boli, a snaga popušta, i drugu nogu i ruke reuma zahvatila pa kao da nešto burgija u kostima.
- Noću koliko puta ne spavam, naročito kada se vreme menja. Ali, sve muke prođu kada odem na roditeljski sastanak i kažu mi da je Tamara dobar đak, disciplinovana i da su njome prezadovoljni. E, to nam je najveće zadovoljstvo. Neka ona uči i raste, pa će svima biti bolje, imaće pristojan život - ističu uglas Svetomir i Snežana.
I ispraćaju nas do puta. Susnežica se pojačava, žurimo... Svetomir, uprkos lošem vremenu, i dalje stoji i maše sve dok ne izgubismo zaseok iz vida. Činilo se kao da ispruženom rukom hoće da dotakne i svoje donatore Joksiće iz dalekog Sidneja.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
