Siromaštvo kao najteži beleg

U novom banjalučkom naselju Srpski Milanovac među velelepnim vilama, šćućurena kuća od blata i cigala, jedva 40-ak kvadrata. U nakrivljenom i vlažnom kućerku, poslednje četiri godine živi sedmočlana familija Kostadinović. Glava porodice, 36-godišnji Duško Kostadinović je nezaposleni elektrotehničar, ali oran za posao, pa kada ga pozovu da pripomogne oko zidanja, uvođenja struje, izbacivanja smeća ili obrađivanja zemlje, ide i ne pitajući za dnevnicu.

N. Jojić

Na počinak bez večere: Porodica Kostadinović

 

"Sve bih uradila za svoju decu. Ne stidim se da po oglasima tražim na poklon hranu, odeću, komad nameštaja... Sve što nam daju nama treba, jer smo mi bez posla i mi nemamo baš ništa", priča 33-godišnja Slađana Kostadinović, majka petoro maloletne dece.

"Ne libimo se posla, ali nema ga. Živimo od danas do sutra. Trudimo se pred decom da ne pokažemo strah od budućnosti, ali čujem moju Slađu noću, kad misli da svi spavamo, kako jeca. Gorke suze nemoći, a ja posramljen ćutim. Ne znam kako da je utešim", otkriva Duško, dočekujući nas na kapiji malog dvorišta.

Drva, dva reda, poslagana u sanduk od jabuka, kaže i njih imaju za jedva nekoliko dana, a novca za ogrev i zimu - nemaju. Centralno mesto u dvorištu zauzela dečja kolica. Stara, ali služe. U njima deca, po dvorištu, vozikaju najmlađu dvogodišnju Saru, kada se unervozi od gladi. Nažalost, takvih dana je u njihovom životu i previše... Jer glad je nezvani gost u njihovom domu!

"Sve se češće dešava da deca idu u krevet bez obroka", tiho kaže Slađana, koja otkriva da je u njihovom domu dovoljan i kilogram-dva suvog hleba, pa da se čuje smeh. U malom kućerku, petoro dece, svi sede na jedinom krevetu, na kome inače, kada se razvuče, noću i spavaju. Pružaju ruke i zdrave se: Duška (16), Teodora (11), Stefan (6), Darko (5) i najmlađa Sara koja gricka koru bajatog hleba u naručju sestre Duške.

- Posle podstanarskog potucanja i izbacivanja zbog neplaćenih kirija, zahvaljujući mesnoj zajednici, skućismo se u ovom kućerku, koji nije naš, uz pomoć mesne zajednice.

"Ovo je kućica čoveka albanskog porekla koji već 20 godina nije dolazio iz Kanade, pa su nam je dali na korišćenje. Nije to bila kuća, već zidovi bez temelja kroz koje je bilo naraslo drvo, koje smo posekli. Deca u ovoj vlazi ne mogu živeti, ali i to je bolje od vedrog neba", dodaje Slađana dok nam pokazuje njihovo 'porodično gnezdo'. Na podu od zemlje izbledele prostirke, da im makar malo bude toplije.

"Bez pomoći dobrih ljudi, nemamo kud", bespomoćno širi ruke Duško, a suze mu kliznuše niz lice. Još se pita, da li je pogrešio, pre nekoliko godina, kada su se on i Slađana sa decom uputili iz rodnog Novog Grada (nekadašnjeg Bosanskog Novog) u Banjaluku. Povukla ih nada da će u gradu lakše naći posao, ali sve je bilo uzalud.

"Nas sedmoro živimo od dečjeg dodatka od oko 75 evra. Dug za vodu nam je više od 300 evra a za struju oko 3.000 evra. Mi taj novac nemamo i jedva sam ih umolila da mi još ne isključe struju, ali uskoro hoće... Zbog dugova su čak pretili da će nam zapleniti stvari, ali ja nemam ništa što je vredno", bespomoćno priznaje Slađana.

A ovi mladi ljudi, već umorni od života, otkrivaju nam da im sve treba: od posla, boljeg smeštaja, hrane, odeće, drva za zimu, građevinskog materijala...

"Ma bilo šta, šta nam god daju plemeniti ljudi, dobro će nam doći", kažu u glas Slađana i Duško Kostadinović.