Posle Beograda Vranje, posle Nikole Trajkovići

Udaljenost između Vranja i Beograda je oko 350 kilometara. A životni standard pokazuju da je između ova dva grada udaljenost daleko veća, ali kada su u pitanju fudbal i humanost granice ne postoje. Prošle godine smo organizovali akciju za malog Nikolu Jovanovića, dečaka iz Beograda koji prodaje crteže na ulici.

Siromašni ali srećni: Porodica Trajković

 

Godinu dana kasnije, evo nas opet. Kafanski selektor ponovo okuplja selekciju svojih prijatelja i humanih ljudi. Ovoga puta glavni akteri jedne životne priče su porodica Trajković iz Vranja, najavljuje ovih dana svoju donatorsku akciju portal Kafanski selektor, čiji su članovi grupa građana, ali pre svega grupa velikih zaljubljenika u fudbal.

Izložba za vršnjake: Nikola Jovanović Dar štićenika "Vesti" Grad Vranje je oduvek imao dobrih fudbalera, a zemlja Srbija humanih ljudi. Mi iz Kafanskog selektora spremamo jednu veliku utakmicu za porodicu Trajković. Akciju planiramo za 14. decembar, a za sada se našem pozivu odazvala poznata fudbalerka i reprezentativka Jelena Čanković, a čekamo i druge. Mali Beograđanin Nikola Jovanović, jedan od štićenika "Vesti", će i ovoga puta prodavati svoje crteže i sav prihod od prodaje pokloniće vršnjacima sa juga Srbije. Gde je fudbal, tu su i navijači, računamo na vas i vašu podršku, pozivaju članovi portala Kafanski selektor kojima je bez najvažnije sporedne stvari na svetu život nezamisliv.

Porodica Trajković iz pitoreksnog sela Tibužde kraj Vranja sliči na brojne u južnoj Srbiji. Glava kuće Đorđe (52) i njegova supruga Slavica (47) radili su vranjskim gigantima, fabrici obuće Koštana i fabrici tekstila Jumko. Koštana je nestala a Jumko je od 13.000 radnika spao na 1.500 koji primaju bedne plate. Trajkovići se danas bave povrtlarstvom kako bi preživeli i pružili budućnost četvorici sinova: Lazaru (14), Mladenu (13), Damnjanu (12) i Dimitriju (10).

- Borimo se da deci obezbedimo najosnovnije, hranu, odeću, školovanje... Sve je to na kašičicu, ali hvala Bogu zdrava su i čila. Odmaram samo na "crveno" slovo u crkvenom kalendaru, u ostale dane idem i u nadnicu u šumu, u branje drva. Za nas šestoro treba mnogo, ali dovoljno nam je malo da budemo srećni - priča Đorđe. Supruga Slavica je stub kuće, radila je u Jumku do 2005, a onda se posvetila deci. Posla za ovu radnu ženu ima puno koje ona sa lakoćom obavlja. Kuorizitet ove porodice je što ne mogu bez sporta, pre svega, fudbala.

Slavica je bila golman u ženskom fudbalskom klubu Jumko, od 1984. do 1998. godine. Za reprezentaciju Jugoslavije branila je dve godine, u sezoni 1986/87. Rado se seća utakmica, priprema u Sarajevu pod rukovodstvom selektora Perice Krstića, i devojaka iz svih krajeva tadašnje Juge. "Iako sam pritisnuta problemima bez fudbala ne mogu, aktivno sam igrala 14 godina i bila nezamenljiva na golu Jumka sa kojim sam osvajala Kup Jugoslavije. Golmansko umeće savladala sam zahvaljujući poznatom golmanu Ranku Cakiću koji je bio u Vranju, u muškom klubu Jumka, a branio je za prvoligaša Slobodu iz Tuzle. Upijala sam znanje kao sunđer i proglašena sam za najveći talenat u Jugoslaviji - priča Slavica koja je i Đorđa upoznala na fudbalskom terenu. I planula je ljubav na prvi pogled. Uzeli su se i izrodili decu.

Golman: Slavica Trajković Otrgnuto od zaborava Kako je došlo do ove humanitarne akcije zaljubljenika u fudbal? Za mnogo toga je zaslužan mladi menadžer Nenad Pavlović, rođeni Kruševljanin, koji se obratio "Vestima" s molbom da im predložimo neku od siromašnijih porodica sa juga Srbije, koju bi obradovali za Novu godinu. Mi smo im predložili Trajkoviće, pre svega zbog njihove sportske tradicije, a menadžer je odmah krenuo u akciju uz obećanje, da će ako pretekne sredstava, novogodišnje paketiće dobiti i mališani iz Dečjeg doma za nezbrinutu decu u Vranju.

- Kad uveče imamo vremena, svi smo pored televizora i gledaju se utakmice. Odmalena sam usadila ljubav deci prema fudbalu... Čim bi stigli do selekcije petlića upisivali smo ih u fudbalski klub Dinamo iz Vranja, koji je trenutno trećeligaš.

Sva četvorica treniraju i igraju, Lazar i Mladen u pionirima, a Damnjan i Dimitrije u petlićima Dinama. Putuju autobusom, udaljeni smo pet kilometara od grada. Najstarijeg Lazara smo upisali u Srednju šumarsku školu u Surdulici, svakog dana ide i vraća se autobusom 45 kilometara u jednom pravcu i ne propušta nijedan trening - priča majka Slavica reporteru "Vesti", koji ih je zatekao sve u kući tek oko devet sati uveče.
Tog dana kiša je padala bez prekida, Đorđe je bio u šumi u nadnici, na obeležavanju buka za seču. Slavica je još radila po kući, deca na treningu, po školama. Najstarijeg Lazara sačekali smo na autobuskoj stanici i povezli. Trajkovići, tako svaki dan, mukotrpno rade da ne bi tražili, kako kažu, milostinju od države, deca uče i treniraju i slušaju savete majke vrhunske sportistkinje. "Da smo živi i zdravi, da sa radošću kao dosad dočekamo krsnu slavu, nastupajući Božić, da se okupimo, siti nasmejemo, zapevamo... Tada smo najsrećniji, porodica nam je sve, a ljubav prema fudbalu odušak", kažu na rastanku Trajkovići.