S druge strane duge

Svako svoj krst nosi, nekima je on prevelik i pretežak, a neki ga uprkos svemu nose bez roptanja, poput 40-godišnje Hercegovke iz Mostara Aleksandre Smukov koja se skrasila u Dobrincima kod Rume i u srećnom braku postala nažalost majka troje dece invalida.

U srcu dobrotvora: Aleksandar Smukov

 

"Da mi je sve u životu kao moj dobar brak sa Dušanom, sve bi bilo pesma... Naša ljubav je ista kao i prvog dana, ljubav nas je u ovoj nesreći još više zbližila, u našoj kući nema svađa ni galame... ali sudbina nas izgleda tera da dobiješ na mostu, a izgubiš na ćupriji", kaže nam Aleksandra koja je nedavno posetila Dopisništvo "Vesti" u Beogradu zajedno sa svojim slepim desetogodišnjim sinom Aleksandrom.

Povod: uručenje donacije iz Australije, dar od 200 AUD koje su im ovoga puta poslale čitateljke "Vesti" i stalne darodavke Silvana i Dijana sa sinom Filipom iz Melburna.

Kako je ova mlada žena našla vremena da izađe iz svoja četiri zida i ostavi na sat-dva 12-godišnje bliznakinje Ivanu i Nikolinu koje od rođenja boluju od cerebralne paralize i ne pitamo, ali znamo da se Aleksandra i pored svega što ju je zadesilo ne predaje: "Šta bi bilo da Dušan ili ja pokleknemo? Ko bi se brinuo za našu decu? Kad mi je najteže, okrenem na šalu. To me održava u životu", priča ova srčana Hercegovka koju je usud doveo iz rodnog Mostara u goste u Srem, gde je i upoznala muža Dušana.
 

Snagom koju samo majka ima, ona neprekidno bdi nad svojom hendikepiranom decom, čini i nemoguće da bi im život bio lakši. Pored toga što su bliznakinjama oduzete svakoj leva noga i leva ruka, Ivana ne vidi, dok Nikolina tek ponešto nazire, obe gotovo ništa ne govore, i sin Aleksandar je potpuno slep. Kao beba oboleo je od tumora na oba oka. Tumor je izlečen, ali je mali Aca izgubio vid. U njegovom hodu po mukama učestvovali su i još učestvuju naši čitaoci već dugi niz godina.

Aleksandra Smukov sa sinom

 

Mnogi su slali novčanu pomoć, drugi ih posećivali na kućnom pragu, a treći za vreme njihovog boravka u Esenu u Nemačkoj bili im domaćini i podrška.
 

Ipak, što ne mogu njene ćerke, može njen sin Aca. Malo ko bi verovao da je ovaj dečak, pored uspona i padova, uspeo u mnogim stvarima više nego neki njegovi vršnjaci kojima nije uskraćeno svetlo dana. Učenik je četvrtog razreda Specijalne škole za slepu i slabovidu decu u Zemunu. Ima sve petice, a najbolje mu ide za divno čudo baš matematika. Umesto očiju mali Aleksandar ima očne proteze. Iako živi s one druge strane duge, on se kreće kao da vidi, radi na kompjuteru, vozi bicikl, pliva, pohađa muzičku školu i svira harmoniku, obožava Riblju čorbu, zna da upali kola, traktor, i igra se sam na spravama u parku...

- Sećam se mame i tate... Njihovih lica... I evo sada sve što govorite ima svoju boju - samouvereno kaže mali Aca, a na pitanje kako izgleda novinarka "Vesti", brzo odgovara: "Crnokosa, u tamnoj odeći s žutom majicom!". Pogrešio je Aca samo u boji majice! Ali, zato bez greške menja svojim sestrama pelene i pripremljenu hranu, usitnjenu u blenderu, daje u flašicama bolesnim sestrama.

"On je moja desna ruka", s ponosom kaže majka Aleksandra žureći kući i zahvaljujući se još jednom dobrim ljudima na daru.