Olakšani teški starački dani

Siromašnom i bolešću ophrvanom, vremešnom bračnom paru Branislavu (76) i Miroslavi (73) Janković iz sela Vlase, reporteri "Vesti" uručili su novčani dar od 200 franaka u dinarskoj protivrednosti, koji im je poslala anonimna dobrotvorka iz Ciriha. Taj novac uneo je mnogo sreće u njihov dom ispunjen čamotinjom, tugom i nemaštinom.

Imaće za lekove i hranu: Miroslava i Branislav Janković

 

- Neka Bog toj dobroj ženi podari zdravlje i svu sreću ovog sveta. Mnogo bih volela da toj ženi plemenitog srca poljubim ruku u znak zahvalnosti... Ovaj novac je za nas spas, "hleb i na hlebu". Pored hrane, imaćemo i za lekove, posebno mom Branislavu, koji bogu krade dane ne ustajući iz kreveta. Ostadosmo goli i bosi, stari i bolesni, bez ikakve nade u bolju budućnost. Ali, živi u grob ne možemo. Zato da ste nam dobro došli i vi koji nosite dar u ime donatorke. Ulepšali ste nam dan, ali i izmamili suze na oči od nadošle radosti, što nam dobri ljudi olakšavaju velike muke koje su nas snašle. Neka nam dobrotvorka bude živa i zdrava, da se raduje za vek vekova - kaže Miroslava kroz suze.

Nesreća Jankovića počela je uporedo s kosovskom.

Živeli su na dva metra od postavljene administrativne granice s Kosovom i Metohijom, a srpska vojska po Kumanovskom sporazumu nije imala pravo da uđe u tu zonu, pa su bili prepušteni albanskim ekstremistima.

Do pre 12 godina živeli su na vekovnom ognjištu u planinskom selu Trstena. Imali su kuću, pomoćnu prostoriju, štalu, šest krava i tele, četiri hektara zemlje i osam porodične. Gazdinstvo nisu videli poslednjih 11 godina.

- Tolike godine smo živeli u miru, obrađujući zemlju, radeći danonoćno, čuvajući krave, ne oskudevajući u hrani... Srećni smo bili kad se iz familije oko slavskog kolača okupi po nas 20... Utekosmo bugarskom okupatoru i šiptarskim balistima u Drugom svetskom ratu, a stradasmo u miru, u našoj državi od Arnauta. Samo zato što nam je kuća bila do same granice, koju iscrtaše strani zlotvori. U planinskim selima na administrativnoj granici i sada žive uglavnom starci, poput nas. Čini se kao poslednja uspomena na vreme kojeg više nema. Sela koja imaju omladinu i perspektivu su daleka prošlost. Kad oni pomru ili ih oteraju, ostaće puste kuće, na ničijoj zemlji, idealne za šverc i razna druga nedela - kaže tužno baka Miroslava, majka tri ćerke i jednog sina, rasutih po obližnjim selima, koji sa familijama isto teško žive.

Proterani sa svog ognjišta, Jankovići su u očajanju došli u Vlase. Sad žive u lovačkoj kući, koja se jedva drži. Za sve godine od kada su tu, stekli su samo kravu koja ih hrani. Popiju malo mleka nadrobljenog hlebom i to je sve. Sada kad su dobili novčani dar iz Švajcarske, prvo će kupiti manju zalihu lekova, a onda nešto i za pojesti u obližnjoj prodavnici. Mnogo toga već dugo nisu probali. Na rastanku se Miroslava zahvaljuje, gleda u nebo, krsti i kroz suze radosnice kaže:

- Kad se nas neko setio znači ima Boga! Uvek smo verovali da ga ima, jer da nije tako, ne bismo bili među živima.