Iznenađeni i obradovani

Pročitavši priču u "Vestima" o desetočlanoj porodici Nešić iz Vladičinog Hana, njihovoj slozi, ljubavi i poteškoćama od kojih je najveći to što nemaju sopstveni krov nad glavom, naši plemeniti čitaoci poželeli su da im pomognu i malo ih obraduju. Među prvima našao se anonimni donator iz Nemačke, koji je na kućnu adresu ove mnogočlane familije poslao donaciju od 300 evra.

Na okupu: Porodica Nešić

 

Posredstvom Redakcije "Vesti" iz Bad Filbela, stigao je i poklon-paket pun odeće, obuće, pokućstva i slatkiša nepoznatog darodavca, takođe, iz Nemačke. Tim povodom, naši reporteri posetili su ih u njihovom skromnom, ali uvek čistom i urednom domu, kao da u njemu ne boravi toliko duša. Goran, glava kuće, nije krio iznenađenje dobijenim darovima.

- Ništa mi nije jasno. Došli ste iznenada pre nekog vremena. Tada smo vam rekli da imamo osmoro dece i da ih odgajam i hranim od nadničarenja po šumama. Ni reči nije bilo o tome da nešto tražim. Zato sam potpuno zatečen dobročinstvima tih dobrih ljudi. Da nam neko pošalje toliko para, što je čak 17 mojih dnevnica u šumi, od jutra do mraka, zaista, ne bih mogao ni da sanjam. Čuli smo se telefonom sa tim dobrim čovekom, a ni sam nisam znao šta da mu kažem. Nema tih reči zahvalnosti.

"Hvala, brate, živ i zdrav bio 100 godina", izgovorio sam. Neka mu je sve potaman, da ga sreća prati i dobri Bog čuva. Retki su ljudi sa takvim plemenitim srcem - priča otac Goran i dodaje:

- Ovde kod nas, niko nema razumevanja. A, razlog je zašto imamo toliko dece? Pa, prosto, zato što ih volimo i čuvamo kao kap vode na dlanu. Supruga i ja smo rešili da ih imamo desetoro. Za nas nema većeg bogatstva. Supruga Negoslava porodiće se u junu ove godine. Presrećni smo, jer dočekujemo još jednog člana porodice. Nikome ne tražimo da nam hrani decu, samo da smo živi i zdravi i biće uvek za "kašiku". Radimo po čitav dan, a supruga u kući sprema i čisti. Starija deca čuvaju mlađu, tako smo ih naučili. Mnogo nam treba, iako i nemamo mnogo čega, ali srećni smo. Meni u suštini najviše treba posao. Bio sam u opštini da ga tražim. Znaju koliko dece imam i znaju da ne tražim milostinju već posao u nekoj fabrici, da ih prehranim, ali za sada od toga nema ništa.

Najslađe je u maminom zagrljaju: Negoslava Nešić sa Dunjom i Lenom

 

Zahvaljuje se od srca i za paket. Sve je lepo što su dobili, pa se deca najviše raduju. Zadovoljni su svime. O njihovoj slozi i skromnosti govori i to što otac Goran Nešić radeći sve poslove kako bi prehranio porodicu, zarađeno donosi kući kako bi se uveče svi dogovorili šta će kupiti. Hrana i odeća su na prvom mestu.

- Šta ima draže od dece na svetu? Za mene i Gorana ništa! Ko ne zna šta je to, ne može da nas razume. Tako sa radošću očekujem porođaj i bebicu. Radim po kući, po ceo dan sam oko šporeta i nije mi teško. Kad imamo vremena, odemo u Goranovo rodno selo Urvič, koje je između Hana i Džepa. Brdsko-planinsko je, tamo su njegovi ostareli roditelji. Imaju jednu kravu. Hranimo je kako bismo imali mleka za decu i malo sira. Sadimo i baštu na otvorenom, pa šta bude - kaže kroz osmeh 39-godišnja Negoslava.

U neverici: Goran Nešić

 

Deca, starija, idu u osnovnu školu. Jelena i Lena su u predškolskom i vole da crtaju. Stalno traže blokove i bojice.

- Istina, primamo socijalnu pomoć i dečji dodatak, sve ukupno oko 200 evra. To nam mnogo znači, jer moramo da platimo struju i ostale dažbine. Problem je odeća i obuća za decu. Brzo rastu i to treba ispratiti - navodi Goran.

Odeću kupuju na pijaci. Tu je najjeftinije, ali to se i brzo pocepa i ošteti. Za bolje nemaju para, ali ne žale se. Odlazimo od ove srećne porodice kojoj nedostaje mnogo toga. Jedino ljubavi imaju na pretek. Brojni su i njihovi problemi, ali se ne predaju i uvek gledaju dalje sa nadom u bolje sutra.