Sada ću moći da stignem svuda!

Kao muke Isusove, već dve decenije traju "muke Lazareve", a ovaj 20-godišnji mentalno zaostali mladić sa periferije Sombora, prototip je savremenog junaka mukotrpnih životnih priča, koga su mnogi prozvali srpski Forest Gamp. Pre dve godine, slučajno se našao među atletičarima već pripremljenim za tradicionalni somborski polumaraton i onako u starim pocepanim cokulama i farmericama, mada je temperatura bila više od 30 stepeni, bez većih problema istrčao trku i pobrao simpatije prisutnih.

Lazar spava u šupi bez grejanja

Mnogi su ga tada, ali i kasnije pitali otkud on tamo, a ovaj mladić jednostavno nije imao odgovor. Baš kao što i sada ponavlja da obožava atletiku i trčanje. To je jedino objašnjenje čitave medijske halabuke, koja se podigla oko njegove nimalo lepe životne priče i podviga u kojem je nadmašio samog sebe. Od prve trke do sada istrčao je tridesetak polumaratona i maratona i osvojio pregršt medalja, uglavnom za učešće i odnošenje čistih moralnih pobeda.

Donaciju od 100 evra donatora i njegovih unuka Astora i Stele iz Nemačke, kao i toplu garderobu Gordane iz Nice, prihvatio je sa zadovoljstvom i uz veliku zahvalnost. Pri uručenju darova napomenuo nam je da će za pristigli novac kupiti bicikl, kojim će svakodnevno ići na posao, jer se u međuvremenu, uz pohađanje Specijalne škole "Vuk Karadžić" u Somboru, zaposlio na benzinskoj pumpi.

- Hvala svim dobrim ljudima. Njihova briga i pomoć mnogo mi znače. Za pare koje sam dobio od čitalaca "Vesti", s obzirom na to da mi je rođendan prošao 6. januara, kupiću lep i kvalitetan bicikl, kojim ću svakodnevno do pumpe i nazad. Stizaću i da se vratim u grad i treniram sa ostalim maratoncima. Živim u zaista psećim uslovima. Često gladujem i jedinu utehu pronalazim u trčanju. Drugari atletičari su mi poklonili patike i triko za zimske uslove, pa to sad ne skidam sa sebe, jer mi je u šupi gde spavam prilično hladno i triko mi baš dobro dođe - isprekidanim rečenicama govori Lazar.

I pored nekih informacija da mu je jedan čovek iz dijaspore obezbedio kuću da se preseli sa preostalih sedam članova porodice, ocem, maćehom i petoro mlađih braće i sestara, to još nije učinjeno. Njegova porodica i dalje živi u jednosobnom kućerku, bez kupatila i kuhinje, na malom katoličkom groblju na periferiji Sombora, dok Lazar samuje u šupi. Razlog tome su, u suštini, nesređeni porodični odnosi.

Pati za majkom: Lazar Rišar

 

- Teško je, zaista, istrpeti hladnoću tokom noći u ovoj mojoj šupi gde spavam. Odvojio sam se od ukućana, jer nas je mnogo u sobi. Jeste mi hladno, ali imam svoj mir, niko me ne uznemirava. Uzmem ikonicu i molim se dok ne zaspim. A tako i savladavam veliku tugu i bol za mojom majkom Ljubicom, čiji je grob odmah tu, dvadesetak metara od moje šupe. Sada kada sam dobio i ovu garderobu, biće mi bar malo toplije - suznih očiju priča Lazar i dodaje:

- Evo, tu je moja mama Ljubica, koju redovno obilazim. Hvala bogu što mi ljudi pomažu, ali ima i težih slučajeva od mene. Voleo bih da se i njima pomogne.
Iako se ovaj pobožni mladić hrani u Narodnoj kuhinji u Somboru, kaže da mu ti obroci često nisu dovoljni zbog velikih fizičkih napora i potrošnje na treninzima. Zbog toga često gladuje i zaspi uveče praznog stomaka, pošto prvu platu još nije dobio.