Neizmerna sreća pokucala na vrata trošnog sobička

Siromašnom, ali pre svega poletnom, devetogodišnjem Darku Miliću iz planinskog sela Roždace, 30-ak kilometara udaljenog od Vranja, reporteri "Vesti" nedavno su uručili pristigle donacije naših čitalaca iz dijaspore. Reč je o 200 australijskih dolara Morane Simić iz Sidneja, 150 evra od porodice Janićijević iz Nemačke, kao i 180 dolara od pet majki iz Perta, a koji su Milićima doneli sigurnost da predstojeće zimske dane neće gladovati. Pored novca uručili su i deo paket-torbe sa odećom i slatkišima, dar Radmile Stefanović, takođe, sa dalekog kontinenta.

Teško do kuće Milića

 

Do kuće Milića, koja je u blizini administrativne granice sa Kosovom, nije lako stići, posebno u zimskim uslovima. U to se još jednom uverila naša ekipa kada je iz Vranja krenula po sitnoj, sipljivoj kiši koja nas je pratila sve do cilja. Usput smo morali da menjamo vozilo, jer se bez terenca uskim, zemljanim i blatnjavim putem ne može stići. U Roždacu, u zaseoku gde žive Milići, Darko je jedino dete, dočekuje nas, kao i sneg koji je napadao. Prava zimska idila.

Pored Darka, tu je otac Srba da nam ukaže da je put uzbrdo prema njihovoj kući gotovo neprohodan od blata. Parkiramo se i peške polazimo za dečakom koji poskakuje od radosti, pretpostavljajući zašto smo ponovo tu. Srba nam pomaže da kese sa odećom i nešto slatkiša iznesemo do kuće. Ubrzo se pozdravlja, kaže da će nam Darko biti pri ruci, pošto on mora hitno da izvuče cepanice iz snega, koje je spremio za njih. Supruga i majka Gordana, ispošćena od briga i bolesti, čeka nas ispred kuće.

Ulazimo u njihovu jedinu sobicu neokrečenih i ispucalih zidova, sa minimum pokućstva. Šporet bubnji, dok se prijatna toplota širi. U kući imaju još uski hodnik i malu ostavu koju dele sa Srbinim bratom, penzionerom koji živi u Beogradu, a u svoje dve zaključane sobe dolazi leti.

Bolest joj ne da mira: Gordana Milić sa sinom

 

Uručujemo novac, kese sa odećom, slatkiše, slikamo se. Darko broji, zapisuje nešto u svesku, pa razmišlja naglas:

- Da kupimo brašna, šećera, soli, hrane koja se ne kvari, luka, krompira, od svega pomalo, da preguramo zimu. Ostatak na štednju! Želim da na proleće kupimo jednu mladu kravu ili veće žensko tele. Tata kaže da može da se nađe za 600 evra. On će preko zime da ide u nadnicu, a kako ćemo imati za hranu mogao bi da uštedi 200 evra. Stavićemo na stranu i ovih 180 dolara, pretvorenih u dinare. Štedećemo, pa kad kupimo kravu, rodićemo se ponovo. Imamo traktor, posejali smo i jednu veću njivu detelinom, a na napuštenim livadama trave ima koliko hoćete.

Posmatramo mališana i čudimo se njegovoj zrelosti, iako ima tek devet godina. Ubrzo, lice mu ozari osmeh, iskren i iz duše.

- Srećni smo, presrećni! Sami Bog nam je poslao dobročinitelje. Hvala svima koji misle na nas i šalju nam pomoć. Nikad ovoliko nismo bili radosni. Posebno ja. Od uzbuđenja ne mogu da spavam noću. Budim se, pa opipavam poklonjeni televizor, pomislim onda kako imamo hranu, maštam o kravi i rasplačem se od sreće. Usrećili su me svi odreda, prenesite svima da hoću da učim i izučim školu. Samim tim i pomognem roditeljima da lakše žive, to je moj najveći san! - poručio je Darko svojim dobročiniteljima širom sveta.

Tako mali, a tako zreo: Darko Milić

Njihova sreća je što je Srba stekao polovan traktor, bez koga ne bi mogao da opstane u planini.

- Kad imamo traktor, onda možemo srpovima da nakosimo trave i deteline za kravu. Imamo i pomoćnu prostoriju, ukopanu, pa mogu i pet krava da stanu. Nemamo obradive zemlje, pošto je oko kuće brdovito. Samo jedan omanji komad zemlje obrađujemo kao baštu. Neće na otvorenom da rađa. Klima je ovde surova. Imamo vode, odmah je tu reka, ali prvo tele, pa mleko, pa kad krava donese na svet još jedno tele, eto kasnije pune štale. Kad budemo imali više njih, biće i para da napravimo plastenik i živimo kao ostali ljudi, srećni, zadovoljni i veseli - ispraća nas Darko rečima koje izazivaju čudnu mešavinu nadošle radosti i pritajene tuge što mu život od početka nije bio naklonjeniji.