Počinjemo život ispočetka

Posle potresne reportaže objavljene u "Vestima" o osmogodišnjem Gojku Đuriću iz sela Ljeljenče, kraj Bijeljine, koga je napustila majka i koji sam brine o bolesnom ocu, 53-godišnjem Petru, stotine ljudi je pohrlilo u Ljeljenču da vidi malog-velikog junaka. Donosili su mu pakete hrane, odeće, igračke, novac, građevinski materijal za kuću, pa čak i automobil, koji, nažalost, zasad nema ko da vozi.

Petar Đurić

Međutim, malom Gojku još nije ispunjena ona najvažnija želja, a to je da njegov otac Petar sasvim ozdravi. Ipak, kako stvari stoje, život ove male, doskora nesrećne porodice, krenuo je uzlaznom putanjom, pa im je bolji život nadohvat ruke.

Proteklog meseca, Petar Đurić boravio je u srpskoj prestonici u Ortopedskoj klinici, kako bi mu stručnjaci pregledali nogu, zbog koje je bio prikovan za krevet godinu i po dana. Tada su mu skinuli fiksator i očistili rane, rekavši da za mesec dana dođe na kontrolu. Pošto je isteklo mesec dana, tako je Petar nedavno iz Ljeljenče stigao u Beograd, kako bi obavio pregled na VMA. Njegov oporavak za sada teče po planu.

- Hvala bogu, bolje sam. Sad čekam da mi rana zaraste, kako bih u decembru išao na operaciju. Noga me manje boli, ali nije još dobro - nevoljno priznaje Petar, pokazujući nadutu nogu, modro-ljubičastu.

Uprkos činjenici da mu noga ne izgleda najbolje, kaže da je zadovoljan. Samo da to još i doktori potvrde i kažu stručno mišljenje.

- Posle boravka u Ortopedskoj klinici, osećam se kao nov čovek. Doktori kažu da će sve biti u redu posle te operacije na koju čekam. Daće bog da bude tako, ali dobro znam da ništa od svega toga ne bi bilo moguće, da mi nisu pomogli ljudi velikog srca. Sada mogu da dižem i pomeram nogu, a pre nisam mogao ni korak da pružim. Od bolova nisam spavao, a i suze su često umele da mi poteku od bolova - priznaje Petar i dodaje:
- Naš se život potpuno promenio zahvaljujući saosećajnim ljudima sa svih krajeva planete. I to od kada je priča o nama i našem mučnom životu objavljena u "Vestima".

Gojko Đurić

Njegov sin Gojko, koji je, nažalost, zbog celokupne situacije sa porodicom prerano odrastao, i ovog puta ostao je u njihovom kućerku od desetak kvadrata, dok mu je otac na kontrolnim pregledima u Srbiji.

- Sa Gojkom je ostala njegova tetka Rada, kao i komšije. Ima tu još dobrih ljudi, koji nas svakodnevno posećuju i zovu, baš oni koji su nam pomogli da se otrgnemo životu bez nade - veli Petar.

U nastavku razgovora priča kako pomalo strepi od lekarskih prognoza, ali nada se da će se uskoro i ta muka sa njegovom nogom srećno završiti.

- Znam da neću moći da trčim kao dečkić posle operacije, ali makar ću moći normalno da se krećem i da radim. Niko neće biti srećniji od mene, samo da mogu da zaradim za sina Gojka i sebe. Život mi je promenilo stablo, odnosno, trupac koji mi je pao na nogu. Godinu i po dana sam bio prikovan za krevet, a sav posao se svalio na leđa mog osmogodišnjeg Gojka. Ipak, kada nam je ovoliko ljudi pomoglo i kad znam da se svi mole za nas, sve mi je lakše. Zahvaljujući njima život nam je krenuo nabolje. Osećam da nam dolaze lepši dani - zaključuje Petar, dok drhtavom rukom briše suze izdajice i onako "mrsi sebi u bradu" da nije lako živeti od dobrih ljudi.