Lepo je kad neko misli na vas

Od Melburna do Velikog Gradca na Baniji, donacija plemenitih Banijaca namenjena baki Evici Borojević, prilično je dugo putovala. Kada je konačno dobila 320 evra od zemljaka iz daleke Australije, ostala je začuđena i u neverici. Uverena da je i Bog zaboravio, nije ni slutila da bi neko na ovaj način mogao da je obraduje. Jadna, nemoćna i zaboravljena od svih, godinama živi u trošnoj kući u pustim Borojevićima.

Godine i bolest teško padaju: Evica Borojević

 

- Ovako nemoćna, bolesna, nikog nemam. Zato sam još u šoku i teško mi je da poverujem da su me se setili ti dobri ljudi. Prenesite im moje iskrene pozdrave i zahvalnost. Recite im da su usrećili ovu staricu, pre svega svojom pažnjom. Dok su me noge služile, bilo mi je dobro, ali sada se samo patim. Molim se Bogu da ne dočekam novi dan, ali ni on me ne čuje. Trpi i trpi, to je moj život - govori nam baka Evica, pokazujući kolena u ranama zadobijenim od čestih padova.
 

Daleko je Melburn od Velikog Gradca i Borojevića, zbog čega se baka Evica nije mogla načuditi kako su ti dobri ljudi saznali za njezinu muku. Ubrzo se otkrilo da je za to zaslužan njen prijatelj Đuro Mandić. U zaseoku Borojevića, gde stanuje, od ukupno dvadesetak kuća, tek u tri ima znakova života. Niko ih ne obilazi, osim što jednom nedeljno dođe dobri Đuro, sa svojim kombijem i namirnicama.

On sa svojom mobilnom prodavnicom, još jedini obilazi te starce u pustim selima Banije. Nažalost, usamljenoj baki Evici ni to više nije bilo od pomoći, pa je Đuro odveo svojoj kući. Gotovo nepokretnu, ne mogavši da je ostavi samu i nemoćnu. Eto, koliko srce ima.

- Ne mogu da budem više sama, a nikog nemam. Kuda će zlo već na staro. Eto, ovaj dobri čovek me pogleda, ne znam šta bi bilo sa mnom da mi nije njega. Dok je deda bio živ, bilo je lakše živeti, ali njega nema već 13 godina... Zato, da mi nije Đure i njegovih, čini mi se da bih uzela uže i obesila se - priča Evica, prisetivši se ponovo svojeg jedinca, koji je poginuo poslednjeg dana prokletog rata.
 

Kuća Evice Borojević

Poginuo je u "Oluji" i tek pre tri godine su identifikovali njegove posmrtne ostatke, pa ga je majka Evica sahranila u Borojevićima. Vratila se iz izbeglištva 1997. i od tada životari od 100 evra penzije, koju je nasledila od pokojnog muža. Imao je 42 godine i ta rana na majčinom srcu nikada neće nestati.

- Da sam ih imala petoricu, teško bi ga prebolela. A bio mi je jedinac. Ostala sam sama da se patim - neutešna je baka Evica.
Opraštajući se sa njom, nije mogla, a da svojim dobročiniteljima iz daleka ne uputi dobre želje i božji blagoslov.