Plava školjka oaza sreće

Na Božić 2010. godine Nadica Blažić je u Beogradu osnovala Plavu školjku, Udruženje samohranih roditelja i porodica osoba sa invaliditetom. Vodila ju je želja da okupi ljude čija je sudbina slična njenoj, roditelje koji nikada nisu ni pomislili da odustanu od borbe za svoju decu kojoj je potrebna konstantna nega i pažnja.

Trud se isplatio: Nadica Blažić u "Vestima"

- Mališani sa posebnim potrebama često su usamljeni i izolovani od društva. Združeni smo jači u igri i pravljenju vunenih, končanih i glinenih ručnih radova od kojih se autori finansiraju. Ideja nam je da plasiramo glinenu azbuku kao asocijaciju na našeg velikana Vuka Stefanovića Karadžića, koji je bio hrom. Ukoliko uspemo da je ozvaničimo kao srpski suvenir, zarada bi išla u humanitarne svrhe za decu sa invaliditetom - kaže Nadica, nekada učiteljica u vojvođanskom selu Kumane, a danas predani borac za dostojanstveniji život dece rođene sa telesnim i psihičkim problemima.

Njena borba počela je pre 17 godina kada je na svet donela svoje treće dete, Marinu. Posle prvobitnog šoka, kada su joj lekari saopštili da devojčica ima jedinstvenu medicinsku dijagnozu, da joj je telo potpuno asimetrično, te da će imati i niz psihičkih problema, nije klonula duhom, već je prigrlila teški usud pripremivši se za poteškoće koje će uslediti. Njena ćerkica tada je imala tri kilograma i 250 grama i 52 centimetra dužine. Danas je tinejdžerka koja je pravi borac, poput majke.

- Nije imala vrat, uši su joj bile na ramenima, levo oko niže postavljeno od desnog, širok nos, veliko nepce. Desno rame štrčalo je napred jer joj je pukla klavikula dok je tri puta prolazila kroz porođajni kanal. Obim glave bio joj je veći od grudnog koša, torzo predug u odnosu na noge, karlica nepravilno postavljena. Svi ručni i nožni prsti krivi, jedno stopalo šire i kraće od drugog - priča ova samohrana majka kojoj se ubrzo po Marininom rođenju raspao i brak, dodajući da to nije retkost kada u porodicu dođe bolesno dete.

Vicešampionka u hip-hopu: Marina Blažić

 

Nadica, seoska učiteljica, oslonac je tada našla u majci, bratu, starijoj ćerki Milani i sinu Darku. Svaki trenutak koristila je da se bavi Marininom rehabilitacijom, a raspuste su provodile po banjama. Stalno je tražila način da i u kućnim uslovima Marina što više vežba, verujući da rezultati neće izostati.

Naučila ju je da spava na stomaku kako bi izvijala vrat kojeg po rođenju, praktično, nije ni bilo. Spavala je u istom položaju kao i ćerka dajući joj primer i ohrabrenje. Upisala ju je na časove klavira da bi vežbala prstiće. Svakodnevno ju je motivisala da vozi bicikl.
Mala sredina u kojoj su živele ipak nije omogućavala adekvatnu rehabilitaciju, zbog čega se Nadica sa starijom i mlađom ćerkom iz Kumana preselila u Beograd.

I danas je bez stalnog zaposlenja, žive kao podstanari na Karaburmi od Milanine plate i onoga što Nadica zaradi povremeno čuvajući decu.

Ne bez ponosa, ova majka hrabrost ističe da je Marina završila četiri razreda osnovne škole u Kumanu, stekla i diplomu specijalne osnovne škole "Dragan Hercog", a sada ide u srednju školu "Stefan Dečanski" za nagluvu decu i onu sa oštećenim sluhom.

Boreći se za bolje sutra svog deteta, Nadica je upoznala još mnogo ljudi sa sličnim problemima i odlučila da ih okupi i ohrabri. Zato nisu retka druženja hendikepirane dece i njihovih roditelja u beogradskim parkovima. Sve to u organizaciji Plave školjke, kako bi se i kod dece probudio takmičarski i sportski duh. Kreativnijem druženju i okupljanju pomoglo bi i kada bi Udruženje dobilo peć za glinu. Tada bi glinene pločice mogle da se profesionalnije obrađuju. Nadica kaže da ta peć košta oko 1.000 evra. Organizaciji, koja za sada nema ni svoj stalni prostor već koristi privremeni sa još pet udruženja, to je potpuno nedostupno. Dobro bi im došao i razboj, vunice, platno... Svoje kreacije mogli bi da realizuju i hendikepirani mališani, ali i njihovi roditelji, a vreme koje bi proveli zajedno bilo bi od neprocenjive vrednosti za rehabilitaciju, socijalizaciju i uključivanje dece sa posebnim potrebama u sredinu koja ih često teško prihvata.

- Važno je stalno hraniti pozitivne emocije, ne deliti decu prema stepenu invalidnosti, ne skrivati pogled od njih, već pomoći i pružiti podršku, osmeh, ruku, nesebičnu ljubav i uhvatiti se hrabro u koštac sa svim problemima. Samo to im može pomoći da izađu iz sveta sivila, tuge i čamotinje, ali i ostvare svoj životni potencijal - kaže Nadica Blažić koja je ličnim primerom najbolje pokazala kako se to radi.