Jelena zaslužuje samo najbolje

Gde god da se pojavi osmogodišnja Jelena Pavlović iz Ostre, rođena bez obe ruke, pleni ljupkošću i optimizmom. Ovih dana stigla je u beogradsko dopisništvo "Vesti" sa ocem Tiosavom i starijom sestrom Marijom kako bi se upoznala sa svojim donatorom Radovanom Sarićem iz Šafhauzena i preuzela donaciju od 620 švajcarskih franaka koje je ovaj humani čovek prikupio među svojim prijateljima u Švajcarskoj.

Druženje za pamćenje: Jelena i Marija Pavlović sa Radovanom Sarićem

 

- Od trenutka kada sam pročitao priču o ovoj devojčici, uselila se u moje misli. Znao sam da moram da dam svoj doprinos njenoj boljoj budućnosti. Mom prilogu od 200 SFR pridružili su se i moji prijatelji Jovica Vitas sa 100 SFR, Branko Pavlović sa 50 SFR, Milan Bjegović sa 50 SFR, 100 SFR priložio je drugar čija je želja da ostane anoniman, 70 SFR dali su moji kumovi iz Novog Sada, a 50 moja unuka Romi Singel - rekao je Radovan Sarić, rodom iz Belanovice kod Ljiga, koji već 47 godina živi i radi u Švajcarskoj.

Jelena se stidljivo smestila u krilo svog dobrotvora koji je, predajući donaciju njenom ocu Tiosavu Pavloviću, poželeo da devojčica iz Ostre što pre dođe do proteza koje bi joj život učinile i lepšim i kvalitetnijim.

Darovala pola džeparca Odlučila da pomogne: Romi Singel - Veoma sam ponosan na svoju unuku Romi Singel. Ima 16 godina. Nedavno je krenula na skijanje i kao deda dao sam joj 100 SFR, da joj se nađe. A ona je odlučila da polovinu džeparca da devojčici koja je rođena sa teškim deformitetom, ali koja ju je oduševila svojom hrabrošću, spretnošću i optimizmom - rekao je Radovan Sarić.   Tata uvek drži reč - Bogat sam čovek jer imam divnu decu. Dobri su i skromni, takve su im i želje. Znaju šta se može i koliko se može. Ali, kada nešto požele, a ja tog trenutka nisam i mogućnosti da im želju ispunim, zamolim ih da budu strpljivi. I reč uvek održim. Evo, neka kažu - gleda Tiosav svoje devojčice pogledom punim ljubavi. - Tata nikada ne laže, obećanja ispunjava - kaže 11-godišnja Marija, devojčica neobične crvene kose i lica posutog pegicama. Pomaže sestici Jeleni da obuče jaknu, prinosi joj sok, namešta stolicu... Vidi se da su dobro uigran tim.

- Zahvaljujući humanim ljudima širom dijaspore sada nam se otvorilo više mogućnosti. Prve proteze možemo da napravimo ili u Zavodu za ortopedsku protetiku u Beogradu ili u predstavništvu Otoboka u Srbiji, ali još nismo definitivno odlučili. Ne želim da žurim jer hoću da nađem najbolje rešenje za Jelenu. Ona raste, te proteze će se menjati, moraju da budu od laganog i kvalitetnog materijala kako joj svojom težinom ne bi opteretile kičmu i usporile rast. Nije isključeno da ovog leta odemo i u Berlin kod Vlastimira Barišića, koji nam je ponudio gostoprimstvo, i tamo u dogovoru sa stručnjacima nađemo najbolje rešenje. U svakom slučaju, do onih pravih, trajnih proteza ima još vremena, one se prave tek kada proces rasta i razvoja bude završen. Ali, štedećemo do tada i biti spremni - kaže Tiosav Pavlović, verujući da će izradu bar prvih estetskih proteza pokriti Republički fond zdravstvenog osiguranja.

Jelena se snalazi i funkcioniše u uslovima koji su nezamislivi ljudima rođenim bez zdravstvenih problema. Kaže da voli sama da sprema čokoladno mleko, da na čarapicama iseče vrh kako bi prstići na nogama bili slobodni, jer joj često služe umesto ruku.

- Uvek nađe neke stare čarape, kažem joj da uzme nove, da ih slobodno iseče, ali ona neće.... Žao joj. Meni nije, samo da njoj bude dobro - priča Tiosav Pavlović, brižan i nežan otac.

Nastavu u osnovnoj školi u Ostri Jelena ne propušta, ima asistenta koji joj pomaže tokom časova. Škola se za to pobrinula. Vredno uči, ne želi da se razlikuje od svojih vršnjaka. Zato se jako ljuti na mamu kada je sačeka posle časova.

- Mama hoće da joj pomogne i da joj ponese školsku torbu, ali ona ne dozvoljava. Kaže, ni druge mame ne dolaze, nemoj ni ti. Neprijatno joj je zbog druge dece. Takva je moja Jelena - priča Tiosav, ne bez ponosa.

Radovan Sarić je bio veoma dirnut ovim susretom, devojčica koja ga je potpuno osvojila na rastanku mu je poklonila par svojih fotografija na kojima crta nožnim prstićima, pokazuje slike...

Druženje je završeno, a naš čitalac je obećao i da će se u Švajcarskoj raspitati kakve su tamo mogućnosti za izradu proteza i da će o tome obavestiti Tiosava Pavlovića. Uz brižnog oca sada je već armija ljudi koji spremni na pomognu u nalaženju najboljeg rešenja. A on se drži one stare izreke "žuri polako"... Jer, Jelena zaslužuje najbolje.