Samo sebi ne može da pomogne
Da bi Svetlana Stefanović Caca mogla u martu da ode na šestu biohronoterapiju, jedinu šansu da pobedi bolest, potrebno je 4.500 evra.
Novogodišnje i božićne praznike proveo je naš verni čitalac i učesnik u mnogim akcijama Humanitarnog mosta Vladimir Dunjić u rodnom Kraljevu. Iako duboko zabrinut i pun tuge zbog teške bolesti svoje školske drugarice i nemogućnosti porodice da isfinansira njenu poslednju šansu za život, nije odustao od namere da donese donacije od 50 evra za dva štićenika Humanitarnog mosta, četvorogodišnjeg Nikolaja Milenkovića iz Lapova i 12-godišnju Anđelu Aleksić iz Borovca kod Bujanovca.
Međutim, tokom boravka u beogradskom Dopisništvu "Vesti" njegove misli bile su u bolesničkoj sobi 45-godišnje Svetlane Stefanović Cace.
- Ne poznajem nikog ko je svojim životom i radom manje zaslužio da oboli od ove strašne bolesti. Cacu nikada nije trebalo za neku uslugu moliti. Za nju nije bilo nerešivih problema, nije bilo tuge koja se pred njenim osmehom ne bi izgubila... Ona je oličenje najbolje drugarice, čoveka, majke i žene... Ja, naprosto, ne mogu da zamislim svet bez nje - pričao je Vladimir Dunjić, žaleći što je mogao da joj ostavi samo 100 evra za nastavak lečenja.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Priča Vladimira Dunjića zainteresovala je novinare Humanitarnog mosta. Očajni zbog nemogućnosti da pomognu svojim najbližima, za pomoć zemljaka molili su roditelji bolesne dece, ali i deca čije su majke ili očevi u kandžama teških bolesti, braća za sestre i sestre za braću, supružnici spremni da daju jedno drugom bubreg ili neki drugi organ samo da bi ostali zajedno. Reči Vladimira Dunjića o školskoj drugarici razlikuju se od svih ostalih vapaja samo po tome što su prava oda Caci, najdražoj drugarici.
Kako novinari nisu pesnici nego se rukovode činjenicama, krenuli smo stazama očaja našeg čitaoca i stigli do žene, uverili smo se, koja spada u one koje svet čine lepim i dobrim.
Radni vek provela je Svetlana Stefanović na Odeljenju neonatologije Zdravstvenog centra Studenica u Kraljevu kao viša pedijatrijska sestra. Za sve to vreme osmehom je budila i uspavljivala male tek rođene bebe, a već teško bolesne. Brigu o njima donosila je i kući. Tu su je dočekivali dva sina i suprug, umoran od celodnevnog stajanja i prodaje mesa u jednoj kraljevačkoj kasapnici, a posle obavljenih kućnih poslova i nekoliko sati sna, pre svih stizala je u boks da proveri da li je neko malo stvorenje, u stanju životne ugroženosti, uspelo da dočeka zoru. Ako jeste, kamen bi joj pao sa srca i svim snagama se borila za njegov spas, kao da ga je sama rodila.
I tako do pre nešto više od godinu kada se teško razbolela od zloćudnog tumora glave, u medicini nazvanom glioblastom multiforme četvrtog stepena. Prošlog januara operisana je na neurohirurgiji Kliničkog centra Srbije, posle čega su usledile hemioterapije i zračenja. Nažalost, ona se iz dana u dan osećala sve gore, a za ovdašnje lekare Svetlana je bila pacijent za koga se rodbini najčešće kaže: "Nadajte se najboljem, ali budite spremni za najgore".
Kontakt sa porodicom
Sledeća terapija u Moskvi Svetlane Stefanović planirana je za mart zašta je potrebno 4.500 evra.
Darovi Anđeli i Nikolaju
Pre polasla iz Kelna u zavičaj, Vladimir Dunjić odlučio je da po 50 evra pokloni 12-godišnjoj Anđeli Aleksić iz Borovca kod Bujanovca i četvorogodišnjem Nikolaju Milenkoviću iz Lapova. Ove mališane vezuje Beč, grad u kome bi lekari trebalo da im vrate zdravlje, ali i ljudi dobre volje koji su im obezbedili novac za lečenje. Anđela, koja boluje od urođene srčane mane već je u Beču i obavljena je transplantacija srca za koju je bilo potrebno prikupiti 100.000 evra. Novčani dar iz Kelna biće joj uručen po povratku u Srbiju.
|
- Za to najgore nije bila spremna ni Caca ni familija, ni ustanova u kojoj je radila, ni grad u kome je mnogo dečaka i devojčica koje je pronosala, nahranila, presvukla, osmeh im podarila pre prirodnih majki. Saznali smo za biohronoterapije koje se sprovode sa dosta uspeha kod pacijenata sa Cacinom dijagnozom u Moskvi i uz pomoć familije, kolega iz Studenice i drugih ljudi dobre volje moja sestra je primila pet terapija do sada, koje su plaćane iznosom od 3.200 do 4.050 evra - saznajemo od Marijane Sušić, koja je preuzela na sebe da brine o sestri kao ona nekada o svojim malim pacijentima.
Iako je Svetlana, zahvaljujući svojoj urođenoj snazi duha, bolest prihvatila kao nemilog životnog pratioca, svesna je da joj se ne sme predati jer bi to bio kraj njenog ovozemaljskog bitisanja. Još strašniji od smrti je život u kome ni samu sebe ne može da usluži. Samo ona zna u srcu kako joj je kad ne može bez tuđe pomoći da ustane iz kreveta, kad desnu stranu tela ne oseća, kad kroz maglu gleda draga lica, pa i školskog druga iz Kelna, kad uz ogroman napor uspe da izgovori ono što oseća.
Da ne mora ostati tako, govore rezultati pet prethodnoh terapija. Sve nabrojane tegobe dvostruko su ublažene, a ako nastavi lečenje u Moskvi, Caca će moći da vidi kako njeni sinovi od golobradih mladića postaju zreli porodični ljudi, moći će bar povremeno da odšeta do Studenice i mlađim sestrama na neonatologiji pokaže kako osmeh i pevušenje ubrzavaju lečenje...
