Koliko dece toliko tužnih priča

Na beogradskom Voždovcu postoji jedna stara, žuta zgrada, mnogima prepoznatljiva i po filmu "Specijalno vaspitanje". U njoj je i danas smešten Zavod za vaspitanje dece i omladine, a u okviru njega i Prihvatilište i prihvatna stanica za decu koja su žrtve nasilja, trgovine ljudima, o kojima se porodica ne stara, a tu su i oni iz postupka readmisije. Upućuju ih nadležni centri za socijalni rad, organi pravosuđa (sud i tužilaštva), te policija, ali nije retkost da dođu i sami.

Svaka pažnja kao melem na dušu: Deca iz Prihvatilišta i Prihvatne stanice Beograd

 

Ostaju dok se za njih ne nađe najbolje rešenje. Imaju različite probleme, ali je svima zajedničko da su rano na svojim nejakim plećima osetili nasilje, siromaštvo i život u njegovom najsurovijem obliku.

Da bi im ulepšali praznične dane, reporteri "Vesti" posetili su ih uoči srpske Nove godine i uručili im slatkiše koje su za njih pripremili naš stalni čitalac i donator iz Pariza, Ilija Miki Vujović, te njegovi prijatelji Mirko Đorđević, Milisav Mića Aleksić i Dragoljub. A da bi sve stiglo do odredišta, pobrinuo se kao i mnogo puta do sada Fudeks.

I igračke na dar Ona je izabrala lutku: A. N. uskoro odlazi u hraniteljsku porodicu Deca iz Prihvatilišta dobila su i kutiju igračaka, dar zaposlenih u "Vestima". Mala A. N. koja potiče iz brojne romske porodice, čija braća i sestre su generacijama bili štićenici Prihvatilišta, stidljivo je prišla kutiji i izabrala lutaku.   Saznajemo da uskoro odlazi u hraniteljsku porodicu, da je sa njima provela i novogodišnje praznike i da se lepo uklopila. - Bila sam dobra, dobila sam i poklone - kaže ova osmogodišnja devojčica, verujući da je u novom okruženju čeka bar malo više sigurnosti i ljubavi.

Dvadesetak, uglavnom tinejdžera, obradovalo se i posetiocima i slatkim darovima, pokazujući da su i pored svih nevolja koje su ih snašle, ipak samo deca željna pažnje.
Prihvatilište može da primi 16-oro dece, ali ih uvek ima više. Dve sobe za dečake, dve za devojčice. Pod nadzorom vaspitača su 24 sata. Deca sa ulice ovde stižu i u gluvo doba noći. Priče su teške, za mnoge mališane toliko bolne da sa strancima i ne mogu i ne žele da ih podele. I vaspitačima je potrebno vreme da zadobiju njihovo poverenje, da bi se se otvorili, ispričali svoju muku... A kada do toga dođe, onda je lakše naći i neko trajno rešenje koje će zadovoljiti potrebe deteta i vratiti ga na pravi put.

Kuhinja za maštanje J. M. i D. N. se takmiče u kulinarstvu Da sve bude na svom mestu u skromnim devojačkim sobama, brine se J. M. Ima 14 godina i u Prihvatilište je došla iz hraniteljske porodice u kojoj se nije najbolje snašla.   O razlozima ne želi da priča. Preko lica joj prelazi tamna senka dok pokušava da skrene razgovor na drugu temu. Kaže da bi radije u dom u kojem je nekada bila. Osmeh joj se vraća dok priča da je ovde zadužena za pravljenje kolača. U maloj, skromnoj kuhinji svojoj mašti daje na volju, a kada svi uživaju u onome što spremi, čini joj se kao da ima i porodicu. Ali, priznaje da D. N. ipak bolje kuva.

Mirjana Rodić, socijalni radnik, već šest godina član je tima koji se brine o ovoj deci. Za to vreme čula je i videla mnogo toga.

- Teško da bih mogla da izdvojim neku sudbinu kao posebnu, sve su potresne na svoj način. Sećam se 13-devojčice iz Bosne koju je otac prodao starijem čoveku da mu rađa decu. Danima nije mogla da shvati zašto se taj čovek našao u zatvoru, a ona u Prihvatilištu kada ju je on pazio, sve obezbeđivao...

Nije teško zamisliti kako je bila zlostavljana u svojoj porodici kada je ovo prihvatila kao dobro. Pamtim i mladića koji je došao iz Nemačke, majka mu je radila godinama bez papira, tamo je i rođen, išao u školu, počinio i neka krivična dela... Kada je doveden u Srbiju imao je 16 godina. Prihvatilište mu je delovalo zastrašujuće, bio je zbunjen, nije znao ni reč srpskog jezika. Upisali smo ga u školu, u prvi razred, brzo je napredovao, posle je sve bilo u redu - priča Mirjana Rodić.

Dok razgovaramo, crnomanjasti dečak donosi čokoladu svojoj omiljenoj vaspitačici. Tako saznajemo da je njegova priča jedna od tipičnih.

Ko pokuca, otvoriće mu se Poverenje je najvažnije: Mirjana Rodić, socijalni radnik Prihvatilište je nedavno posetila i jedna plemenita zemljakinja koja živi u Beču i uručila im vrednu novčanu donaciju. - Htela je da ostane anonima, a nije želela ni da se spominje iznos donacije. Ono što je zanimljivo jeste da je novac za naše štićenike prikupila na svadbi svoje ćerke.   Veoma smo joj zahvalni, kao i svim dobrim ljudima koji pokucaju na naša vrata, interesujući se za naše probleme i želeći da nam pomognu na svoj način, ali od srca - kaže Mirjana Rodić, socijalni radnik. Deca za sada imaju dovoljno odeće, ali ono što je uvek potrebno jesu pidžame, čarape, papuče, sredstva za higijenu, posteljina, pa ako odlučite da ih posetite, sve ovo dobro će im doći. Prihvatilište je smešteno na adresi Bulevar oslobođenja 219.

Rođen je u Novom Pazaru pre 16 godina, jedno vreme bio je sa majkom u Nemačkoj, a onda ga je ostavila kod tetke u Bosni. Tamo mu nije bilo dobro. Nije bilo batina, ali to nije jedini vid maltretiranja. Odlučio je da pobegne. Nazad, majci! Uhvaćen je na hrvatskoj granici i već par meseci je u Prihvatilištu.

- D. N. je dobar dečko. Imamo lep odnos pun poverenja. Uoči Nove godine sve čestitke našim dobrotvorima po Beogradu on je podelio. Nedavno nas je sve iznenadio, spremio je mantije.... Takve još nisam jela - hvali dečaka socijalna radnica, a on se ponosno smeši.

Kaže, naučio je da kuva od bake. Dok je bila živa, bio je sa njom u Novom Pazaru. To vreme pamti kao najlepši period u životu.

- Želim da budem kuvar. I to u Francuskoj, oni su najbolji kulinari, a ja hoću da budem najbolji - mašta D. N, a o njegovoj daljoj sudbini odlučiće Centar za socijalni rad.
Iako je predviđeno da deca u Prihvatilištu ostanu do mesec dana, dešava se da ostanu i po pola godine, neki čak i duže. A sve to da bi se za njih pronašlo najbolje rešenje.