Neka vam mladost bude srećnija od detinjstva
Iako u ludoj noći nismo bili u omladinskim beogradskim klubovima gde su u društvu svojih vršnjaka slavili odlazak stare i dolazak nove godine, uvereni smo da su najrazdraganiji bili 16-godišnja srednjoškolka Anđela Vuković iz Đurakovca kod Istoka i njeni zemljaci i sapatnici, brat i sestra Ceklić, 19-godišnji Željko, student i dve godine mlađa Dejana, takođe srednjoškolka.
Svi su rođeni na Kosovu odakle su mržnjom i bombama ispraćeni. Iako u različitim delovima grada, nošeni mladošću, pesmom i igrom, ovo troje mladih prognanika bar na trenutak morali su da sete da im je doček kakav su priželjkivali omogućio Beograđanin Duško Isaković, inženjer, donator iz vremena kada su još bili samo deca, preplašena velegradom i okružena ljudima bez osmeha.
Radost darivanjaCeklići, čiji su roditelji poginuli tokom NATO bombardovanja, pa su ih odgajili baka i deka u krajnjem siromaštvu i bolu za izgubljenim sinom i snahom, u malom Vuku Isakoviću bude posebna osećanja. Njegove tamne očice postale su još tamnije kad su im se brat i sestra pridružili, a kada mu se pogled sreo sa Dejaninim, spontano je uzeo beli koverat sa stola, prišao joj i uručio 150 evra, prepuštajući se njenim nežnim zagrljajima i poljupcima. Na svoj dečji način pokazao je tugu zbog njenog tragičnog detinjstva, ponos zbog očeve brige o toj miloj devojci i njenom bratu, sreću što mu se pružila prilika da im ulepša praznike, još suviše mali da shvati da je time ulepšao i svoje. |
Ni malena soba u improvizovanom izbegličkom kampu u Mirijevu, ni nalik onoj kakvu bi želela, nije Anđeli na Božić delovala jadno i depresivno, stola punog kao u sećanjima samohrane majke Stanimirke na vremena kada behu skromna, ali kompletna porodica. I za taj osećaj zaslužan je Duško Isaković i 150 evra koje joj je uoči januarskih praznika uručio u beogradskom Dopisništvu "Vesti", dovoljno da se proslave oba praznika.
A na istom mestu pre desetak godina su se upoznali, a potom još dva puta sreli ovaj plemeniti Beograđanin i njegovi štićenici, što su novinari Humanitarnog mosta zabeležili. Poslednji put bilo je to neposredno posle rođenja njegovog sina Vuka. Dečak koji sada ima šest i po godina, tek nešto više od Anđele Vuković i Dejane i Željka Ceklića u to vreme, i došao je da ih i lično upozna. Očito da mu je otac pričao o ovim mališanima koji nisu rasli pod srećnom zvezdom, te je sve vreme ovog susreta bio ozbiljan i odgovarao isključivo na pitanja, kao da se plašio da nekom nesmotranom izjavom ne povredi kakve stare rane.
I bio je u pravu.
Stanimirka Vuković nije uspevala da zadrži suze. Već 13 godina u izbegličkom centru, gde joj je neposredno po izganstvu sa Kosova muž preminuo, čeka bolje sutra. U međuvremenu, dve starije ćerke su se udale i otišle svojim putem, sin je završio zanat, ali s minimalnim šansama za zaposlenje, dok Anđela i u drugi razred Srednje geodetske škole odlazi neispavana jer rani na tuširanje u zajedničko kupatilo pre nego što se probude druge porodice, a noću uči kada kroz tanke zidove prestanu da ulaze disharmonični zvukovi raznoraznih TV i radio programa iz susednih soba.
Očeva penzija, ni majčin rad po tuđim kućama nisu dovoljni za iznajmljivanje stana. Kuća započeta u Leštanima prodajom u bescenje dela imanja na Kosovu ko zna kad će biti završena.
- Za mog života sigurno neće - odgovorila je 47-godišnja Stanimirka na pitanje dobrotvora šta se u njihovim životima promenilo od poslednjeg susreta.
Konstatacija Duška Isakovića da samo žene heroji mogu u krajnje nehumanim uslovima odgajati fizički i mentalno zdravu decu kakva je Anđela, zaustavile su teške majčinske suze i oblile osmehom lepo ćerkino lice.
POZIV DONATORIMA
|
Ni Ceklići nisu zaboravili Duška Isakovića. Iako su upoznali desetine donatora koji su novčanim prilozima učestvovali u kupovini kuće u Barajevu u kojoj sada žive i brinu o 86-godišnjem dedi Dragi, glas pun vedrine i pogled topao, kakav očinski zamišljaju, vratio ih je šest godina u nazad. Širok osmeh, a onda se u trenu ukrstiše pogledi brata i sestre i duboka tuga ispuni im oči, uprkos osmehu koji osta na usnama.
Jasno, setiše se bake Danice, pre dve godine preminule i prvog susreta sa donatorom bez nje. I Duško Isaković seti se starice koja je unucima bila i majka i baka i zbunjeno pogleda u koverte s novogodišnjim čestitkama i po 150 evra koje neće njoj predati u ruke.
- Život brzo prolazi i zato nemojte gledati unazad. Vi ste mladi, pametni, završićete, nadam se, i fakultete i, ako budete hrabri, moći ćete da birate svoje mesto pod suncem. Deca ste bili kad sam vas upoznao, danas razgovaram sa mladim, pametnim ljudima i vrlo sam srećan što sam imao bar malo učešća u vašem odrastanju - rekao je Duško Isaković, koji poslednjih godina radi van Srbije i koji je svojim štićenicima ponudio pomoć na putu do potpunog osamostaljivanja.
