Teška vremena, a ruke prazne

Nedavno smo pisali o donaciji vrednoj 1.000 australijskih dolara koju je za šest štićenika Humanitarnog mosta poslala Rajka Tarlać sa prijateljima iz Sidneja, Dragicom i Radovanom, Desom i Perom i Ljubom i Jelenom.

Pisali smo i da je jednokratnu novčanu pomoć, u iznosu 200 australijskih dolara, prva dobila samohrana majka šestoro dece Slavica Devidžić iz Zvečana, iako je najteže otpremiti pošiljke na Kosovo. I dok su se majka, njene ćerke i sin radovale novčanoj pomoći koja ih je zatekla u dobrom zdravlju, prilog u istom iznosu preuzeo je Vukomir Tomović iz Novog Pazara.

- Zorka mi je umrla nepun mesec pošto smo dobili prethodni novčani prilog od Rajke Tarlać. Bila je to njena poslednja radost. Možda joj je to pomoglo i da lakše ode s ovog sveta i ostavi nepokretne sinove, verujući da će ih se ljudi poput Rajke Tarlać bar povremeno da sete... Rak je siroticu jeo i poslednjih mesec dana kao duh se kretala po kući, kao da želi još koji sat da se dece nagleda i meni izda nalog kako da ih uslužim... - pričao je Vukomir Tomović koga je smrt supruge u 58. godini života emocionalno urušila, ali i probleme udvostručila.

RASTU UZ BAKE I DEKU: Marko i Marija Okuka

 

Osim dva sina obolela od cerebralne paralize, Vukomir sada neguje i 83-godišnju majku koju su noge izdale.

- I ona je s nama došla u Novi Pazar iz Pasjeg Potoka da bi pomogla meni i Zorki. Danas Zorke nema, majka je u postelji, a 26-godišnjeg Ivana i 35-godišnjeg Predraga i ja jedva mogu da podignem. Uprava Novopazarske banje mi je izašla u susret i drže Predraga u stacionaru. Ja primam samo 8.000 dinara na ime tuđe pomoći i nege za Ivana, što ni izbliza ne pokriva njegove potrebe. Na socijalnu pomoć nemam pravo i ne pitajte me kako preživljavamo.

Zahvalite se Rajki Tarlać i njenim prijateljima na ovim za nas golemim parama, ali me ne pitajte na šta ću ih utrošiti. Toliko je rupa koje treba zakrpiti - kaže na kraju ovog razgovora Vukomir Tomović i naglašava da je prva donacija posle Zorkine smrti stigla od Rajke Tarlać, kao i poslednja kojoj se nesrećna žena obradovala, pa je stoga njena vrednost mnogo veća od materijalne za ovog ucveljenog supruga, odgovornog sina i brižnog oca.

I po glasu Užičanke Slavice Polimčević-Bošnjaković, nakon prijema 100 dolara za njenu 20-godišnju ćerku Doris, bilo je jasno da se nešto nemilo događa.

- Ja sam sa Doris na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj već dva meseca. Onda je i Rajki Tarlać i svim našim dobročiniteljima jasno koliko nam ovaj novac znači - pričala je majka Slavica, čije su reči nadjačavali bolni krici njene ćerke, slepe od rođenja i obolele od cerebralne paralize i epilepsije.

Na trenutak prekida razgovor sa nama i dok čekamo da nastavi, u telefonsku slušalicu dopire nežno šaputanje ove samohrane majke i bolni zvuci više se ne čuju.

- Mesecima već Doris trpi bolove. Kukovi su joj potpuno deformisani i jedini lek za to je operacija. Nažalost, svaki hirurški zahvat je visokog rizika, jer moja miljenica boluje i od epilesije. Hoće li i kada biti operisana još ne znam, ali znam da će konzilijum doneti najbolju odluku za nju. Prate je lekari različitih specijalnosti, naravno presudnu reč ima ortoped, a ja lično imam bezgranično poverenje u njih, kao što sam imala pre desetak godina u čitaoce "Vesti" kojima sam se za pomoć obratila - rekla je Slavica Polimčević-Bošnjaković, koja je osim bolesne Doris izvela na put još dve ćerke.

Kaže i da će Rajka Tarlać zauzimati posebno mesto u njenim sećanjima, jer je mislila na njenu Doris upravo sada kada prolazi kroz jednu od najbolnijih životnih kriza.

- Da nije bilo "Vesti" i svih vaših humanih čitalaca, pitanje je da li bi moja Doris uopšte preživela do sada, a ja uspela jednoj ćerki da omogućim da završi srednju školu, a drugu, izuzetnog đaka, pošaljem na studije - kaže ova majka koja je celu sebe ćerkama dala i već deset godina uživa poštovanje naših čitalaca.