Dobra dela dobrih ljudi

Naša čitateljka Rajka Tarlać iz Sidneja živi je dokaz istinitosti srpske narodne poslovice u kojoj nepoznati mislilac poručuje da ko više daje, više i dobija. Zato ova penzionerka, koja gotovo svakog meseca izdvoji prilog za nekog od štićenika Humanitarnog mosta, i nakon 42 godine pečalbe, odiše snagom i vedrinom na kojoj joj mogu da joj pozavide devojke tek izašle ispod dobro čuvanog staklenog zvona.

Ostala bez reči: Slavica Devidžić sa decom

 

Iako Rajku Tarlać, rođenu u selu Ivanjsko podno Kozare, život nije milovao, u njoj je toliko topline da može ogrejati svako ranjeno srce zbog čije nevolje bolno zakuca njeno vlastito i suza u oku zaigra.

Novinari Humanitarnog mosta imali su letos čast i zadovoljstvo da upoznaju ovu dobrotvorku i zabeleže dirljive susrete sa zlosrećnim porodicama iz njenog rodnog kraja. Dragica i Radovan, Desa i Pera, Ljuba i Jelena sigurno se ne razlikuju u odnosu prema dobru i zlu od Rajke Tarlać jer prijateljstva su moguća samo među ljudima istog kova.
 

A ova mala družina skupila je 1.000 australijskih dolara i posredstvom naše Redakcije u Sidneju prosledila do beogradskog Dopisništva, odakle će novac otići na šest adresa.
Prva na spisku je 32-godišnja Jelena Trikić, izbeglica iz Drvara, za čiji život se bore lekari banjalučke bolnice. Ona se spokojno prepustila u njihove ruke jer je pre mesec dana na svet donela zdravo dete. Sve do tog časa, o sebi nije razmišljala. Tumor mozga, već dva puta operisan, došao je po svoj krvavi danak kad je Jeleni trudnoća poodmakla, a imunitet oslabljen.

Ova mlada žena odbila je hemioterapiju, koja bi mogla da ugrozi njeno još nerođeno čedo i molila se da poživi dok ga ne vidi. Nikolu je videla i shvativši koliko je toj bebici potrebna, započela ljuti boj protiv nemani za koju ni sanjati nije mogla da će se vratiti u još opasnijem obliku.

U toj neravnopravnoj borbi uz nju su suprug Goran Dunić, majka, familija, a sada i prijatelji iz Sidneja od kojih je stiglo 200 australijskih dolara.

Donacija u istom iznosu namenjena je familiji Tomović koja je sve što je imala u Pasjem Potoku menjala za plac i prazno obećanje gradskih vlasti da će im kuću sagraditi. Na ovaj korak odlučio se otac Vukomir kada su oba nepokretna sina ušla u treću deceniju, a on osetio da mu snaga ponestaje dok ih na leđima nosi desetak kilometara do ambulante tokom epileptičnog napada. Deo opštinskih neispunjenih obećanja uzeli su na sebe čitaoci "Vesti", a koliko je cigli Rajke Tarlać uzidano u nedovršenu kuću Tomovića u kojoj ipak već dve godine idu dani, sve bremenitiji za svakog člana ovog petočlanog domaćinstva, nikada sa sigurnošću nećemo znati.

Nećemo znati ni koliko će još donacija, samostalno ili sa prijateljima, poslati Rajka Tarlać samohranoj majci šestoro dece Slavici Devidžić iz Zvečana. U ovaj gradić proterana je iz svog sela i osam godina živi u napuštenoj albanskoj kući, sklonoj padu, jedva sastavljajući kraj s krajem. Penzija pokojnog muža ne pokriva troškove za hranu ni za pola meseca tako da ovih 200 dolara, kako nam reče, ne zna u šta bi pre utrošila.

Goran Đurica, deda petogodišnjeg Marka Okuke i njegove godinu dana mlađe sestre Marije, zna šta će učiniti kad u Berkoviće stigne 200 dolara. Kako su roditelji mališana pre dve godine poginuli u saobraćajnoj nesreći, dede Goran Đurica i sada pokojni Gojko Okuka dogovorili su se da od donacija ljudi dobre volje formiraju fond za školovanje unuka, uvereni da su znanje i diplome jedino bogatstvo koje čoveku niko ne može uzeti niti ga sami mogu izgubiti.

Po 100 dolara dobiće 78-godišnja Čedina i 69-godišnja Borka Dražević, sestre sirotice iz takovskog sela Drenove i 20-godišnja Užičanka Doris Bošnjaković, slepa od rođenja i obolela od cerebralne paralize i epilepsije. Ove starice i bolesnu devojku vezuje ljubav prema životu i moć da u njemu traže i nalaze samo lepšu stranu. Stoga nije slučajno što je u sivilo njihove svakodnevice ušla pre mnogo godina Rajka Tarlać i ličnim ili zajedničkim prilozima pomaže im da i dalje nose svoj krst nikad i nikom se ne žaleći i ništa ne tražeći.