Pomoć kao dar sa neba

Dragica Malinović, izbeglica iz Hadžića, koja sumorne izbegličke dane sa porodicom živi u Bratuncu, nije mogla da veruje kada su je reporteri "Vesti" pozvali i obradovali vešću da u našem beogradskom Dopisništvu može da preuzme 1.000 AUD, dar Zeničana koji žive i rade u Melburnu.

Porodica Malinović

Navikla na loše vesti, sa nevericom je primila ovu dobru, a kada je uspela da progovori samo je izustila:

- Doći će moj Nedeljko, samo kad budemo imali para...

Jer, put do Beograda za Nedeljka Malinovića, koji je doskora sa ženom i tri sina živeo u trošnoj školi u Bjelovcu, a nedavno na korišćenje dobio mali stan, teško je ostvarljiv. Para niotkuda. Ali...

Nisu humani samo čitaoci "Vesti", već i oni koji tu pomoć primaju. Koliko je nesebična, pokazala je i Mileva Dundić, majka 29-godišnjeg Igora Dundića, štićenika Humanitarnog mosta, koji se nedavno vratio sa lečenja u Rusiji. Kako i ona živi u Bratuncu, saznala je za Nedeljkovu muku, potražila ga i pozajmila mu novac za put.

Tako je Nedeljko stigao u "Vesti", crn u licu, namučen, a prvo što je rekao bilo je o njegovoj sugrađanki:

- E, kakva je to žena. Za primer. Svakome bi da pomogne, a i sama ima mnogo problema, bori se za bolesnog sina stradalog u saobraćajnoj nesreći. Da je više takvog sveta... - tiho je govorio Nedeljko.

A kada smo mu uručili vrednu donaciju, samo jednu od onih koje su nedavno obezbeđene na Zeničkoj večeri u Kizborou za nevoljnike u otadžbini, nije mogao da veruje. Toliko novca odavno nije video...

- Kako će se obradovati 14-godišnji Nemanja, 12-godišnji Zoran i 10-godišnji Nikola. Rastu kao iz vode, sve im okraćalo, ali ćute, znaju nemamo ni za goli život. Moraju da uče, da dođu do svog parčeta hleba. Kome da se zahvalim za ovaj dar koji je stigao kao sa neba? Ne znam imena tim dobrim ljudima, ali ovaj novac stigao mi je u pravi čas. Iz škole u Bjelovcu u kojoj smo godinama živeli, prešli smo u mali stan u Bratuncu. U školi koja je bila centar za prihvat izbeglica nismo plaćali ništa, a sada stižu i komunalije. Supruga ne radi, bolesna je, a ja nikako da nešto nađem. Kad posla ima sečem drva u šumi od ranog jutra, pa sve dok je dnevnog svetla... Ali i toga je sve manje - priča Nedeljko, čije su izbegličke muke počele još daleke 1992. godine.

Pre rata živeo je Nedeljko u Travniku, a kad je počeo rat izbegao je u Hadžiće. Sve vreme bio je borac Vojske Republike Srpske. Tamo je upoznao i Dragicu, zavoleli su se. I kad su počeli da sanjaju o zajedničkom životi, ponovo su 1995. morali u izbeglištvo.

Kao i većina građana Hadžića, posle Dejtona, obreli su se u Bratuncu. Uprkos beznađu, venčali su se, a u izbeglištvu rađali su im se sinovi. I svaki put kad bi Dragica donela na svet sina, verovali su da je to nagoveštaj boljeg života. A on je bio sve dalje od njih. Jedino u čemu su uživali bili su sinovi, dobra deca navikla odmalena na siromaštvo i odricanja.

- Uz sve to nedavno mi je u 83. godini umrla majka, u izbeglištvu, daleko od svoje kuće. I tako, nevolja nevolju stiže. Voleo bih da sam i ja poput nekih mojih drugova otišao u inostranstvo i započeo novi život. Sanjarim i dan-danas o Australiji, ali nikako da se snađem, predam papire. Uvek nešto nedostaje, neki papir, novac za dolazak u Beograd... Znam da ni tamo nije lako, ali ovde je još teže. Ne razmišljam o sebi, već o deci. Plašim se šta će biti sa njima - izlio je svoju tugu Nedeljko, ipak zadovoljan što će novcem koji je dobio rešiti bar neke od brojnih problema.