Da ognjište dignu iz pepela

Evica i Ilija Stojaković iz Augzburga proveli su odmor u otadžbini i iskoristili priliku da posete beogradsko Dopišništvo "Vesti" da bi uručili donaciju od 205 evra koju je Srpski kulturni centar "Sveti Sava" namenio porodici Stanojević iz Nove Brezovice kraj Vranja, koja je nedavno u vatrenoj stihiji ostala bez ičega.

- Naš Centar godinama okuplja ljude dobre volje koji su spremni da pomognu zemljacima u nevolji. Tako na najbolji način održavamo vezu sa zemljom koja nam je uvek u srcu. Nažalost, sve nas je manje, mnogi su završili svoj radni vek i vratili se u zavičaj, neki se teško nose sa godinama, ali tu su mladi da nastave tradiciju. U maju smo organizovali sajam, a deo novca namenili smo ovoj porodici iz okoline Vranja koja je u samo jednom danu ostala bez krova nad glavom - kaže Evica Stojaković, koja je godinama bila na čelu SKC "Sveti Sava".

Porodica Stojaković rodom je s Korduna. Davno, pre više od četiri decenije, krenuli su put Nemačke u potrazi za boljim životom. Dobro znaju šta znači ostati bez ognjišta, mnogi članovi njihove porodice i brojni prijatelji u ratu su izgubili sve što su imali i bili prinuđeni da krenu od nule.

- Zato nas je i dirnula priča staraca Dobrivoja i Velice Stanojević kojima je sve izgorelo u požaru. Njihovo četvoro unuka koji rastu uz samohranu majku Danijelu i pre ove nesreće živeli su teško, a sada im je još teže. Rat je strašan, ali i u miru čovek ne zna šta sve može da ga snađe. Nadam se da će im naša pomoć dobro doći za početak, dok se malo ne snađu. Velika je to tuga, tri generacije bez kuće, sigurnosti, na livadi. Na zimu ne smem ni da mislim - kaže brižno Evica Stojaković, verujući da ima još dobrih ljudi koji će pomoći ovoj porodici.

Kao što smo pisali, krajem jula za samo 15 minuta izgorelo je sve što su Stanojevići godinama s mukom gradili i želeli da ostave unucima: 17-godišnjoj Miljani, 16-godišnjem Bojanu i 10-godišnjem Milošu, šestogodišnjem Strahinji i ćerki Danijeli. A kuća kao da je bila ukleta. Još 1961. počeo je da je da gradi Dobrivojev otac. Radili su danonoćno kako bi konačno uselili u svoje. Do tada su živeli u kućici od blata. Jednog jutra, još je bio mrak, krenuli su u šumu po grede. Trebalo je još samo kuću da pokriju crepom i usele se. Otac je testerom isekao jednu bukvu, ona je pala i poklopila ga. Umesto veselja, sahrana. Otac je imao samo 47 godina. Od tada pa sve do pre nekoliko meseci Dobrivoje je imao samo jednu želju, da kuću dovrši, da je uredi što bolje, ispuni očevu želju. Trajalo je dugo, živelo se teško, gradili su korak po korak. I kao po zlu, kada je posle toliko godina skoro sve bilo gotovo, nesreća je ponovo došla i sve odnela.

Ali, Dobrivoje bogu zahvaljuje da su mu bar čeljad ostala živa. Polako će sve ponovo morati da diže iz pepela. Uz pomoć dobrih ljudi, poput ovih iz Augzburga, sve će biti lakše.