Ruka prazna, duša puna

O donacijama Dušanke Ašić iz Toronta pisali smo stotinak puta. Ispod njenih kratkih, ali toplih poruka upućivanih štićenicima Humanitarnog mosta uvek je stajao isti potpis "Baka Dušanka". Tako se polako i neosetno izgubilo prezime ove dobrotvorke, najpre u razgovoru sa mališanima i njihovim roditeljima kojima je pomoć nesebično slala, a onda i sa stranica našeg lista na koje je ušla na krajnje originalan način.

Radost je u davanju: Dušanka Ašić

 

Bilo je to vreme kada je Srbija grcala od posledica višegodišnjih sankcija. Na Humanitarnom mostu ređale su se potresne priče o bolesnicima kojima su lekovi nedostupni jer ih ima samo u privatnim apotekama, a isplata naknada za bolovanje kasni mesecima, o bolničkim krevetima prekrivenim posteljinom u ritama, bubašvabama koje su osvojile toalete i hodnike. Prizori u socijalnim ustanovama, poput domova za decu bez roditeljskog staranja ili sa smetnjama u metalnom razvoju i fizičkim hendikepom bili su još crnji.

Posle poziva da se pomogne kupovina skupih naočara jednom polazniku Specijalne škole za slepu i decu oštećenog vida "Veljko Ramadanović " iz Zemuna, javila nam se Dušanka Ašić. Rekla je da je Zemunka, da živi u Torontu i da želi da se uključi u pomenutu akciju, ali tako što će pomoći ne jednom nego svim štićenicima ove ustanove internatskog tipa pored koje je mnogo puta prolazila i uvek s tugom u srcu gledala dečake i devojčice čiji su dani crni koliko i noći.

- Sada sam u prilici da im bar donekle poboljšam životne uslove. Moja penzija stečena radom u Beogradu biće uplaćivana na račun ove škole za potrebe dece - rekla nam je odlučno Zemunka iz Toronta, a mi smo joj odali priznanje i diskretno je upozorili na komplikovanu birokratsku proceduru koja će morati da se obavi.

Jedino što smo mi mogli bilo je da Dušanku Ašić povežemo sa tadašnjom direktorkom škole i da pišemo o ovom obliku dobročinstva u nadi da će stići i do onih koji ovu ideju treba da ozakone.

Na naše iznenađenje, postupak je trajao neuobičajeno kratko. Penzija Dušanke Ašić redovno je stizala na račun škole, a na svim proslavama rukovodstvo je govorilo o značaju ove pomoći za podizanje nivoa nastave i đačkog standarda uopšte dok su deca klicala njeno ime. Roditelji, koji bi našli novca da doputuju iz unutrašnjosti i uveličaju Dan škole ili kakav drugi važan datum u dugoj istoriji te ustanove, upućivali su "baki" svoje dece pozdrave i želje za dug život i dobro zdravlje.

Petnaest godina posle prvog razgovora, novinari Humanitarnog mosta imali su čast da upoznaju Dušanku Ašić, iako je u međuvremenu mnogo njenih donacija prošlo kroz naše ruke pre nego što se našlo kod onih kojima bolest leči ili gladna usta hrani. Kad su nam se pogledi sreli, a ruke u pozdravu dotakle, prva asocijacija je bila da smo u društvu žene kojoj nijedno drugo ime ne bi pristajalo kao ovo iz njene krštenice. Iako gazi osmom decenijom i pri hodu se pomaže štapom, osmeh joj ne silazi sa usana dok se zajedno prisećamo svih kojima je od svoje tamošnje penzije donacije slala i što joj je novčanik bivao prazniji, duša bi joj bivala punija.

- Ni moj život nije bio posut ružama. Pre 35 godina suprug i ja odlučili smo da odemo u Kanadu, iako smo oboje radili, ja kao knjigovođa, on izuzetno dobar zanatlija, ali stan nismo imali niti smo videli mogućnost da do njega dođemo. Ta prva godina u Torontu bila je pakleno teška. Nismo znali jezik, radili smo poslove na koje ni u najcrnjim snovima nismo pomišljali. Moj suprug nije izdržao. Vratio se i, nažalost, nedugo potom preminuo, a ja sam smogla snage da ostanem sa tri ćerke i borim se za život dostojan čoveka - nastavlja naša sagovornica.

I uspela je. Ćerke su završile škole koje su želele, imaju svoje porodice i uspešne karijere, a majku su usrećile darujući joj tri unuka i jednu unučicu. Ali, srce bake Dušanke dovoljno je veliko da primi i desetine mališana sa stranica Humanitarnog mosta kojima nesebično daruje pomoć umotanu ljubavlju.