Sve za jedan Anđelin osmeh

Miroslav i Milica Trišić iz Magnojevića Srednjeg kod Bijeljine, ubogi i siroti otkad znaju za sebe, rešili su da započnu zajednički život sanjajući da će zajedno kroz njega lakše ići. Oboje bez posla, živeli su od onoga što bi Miroslav zaradio nadničeći od jutra do mraka po selu. Ali, bili su srećni. Ono malo što su imali bilo im je dovoljno, radovali su se novom životu koji je rastao u Miličinoj utrobi. Verovali su da će njihovo dete imati srećnije detinjstvo jer oni pamte samo ono ratno, koje bi radije da zaborave.

Hranu uzima preko sonde: Anđela Trišić

 

I onda je pre četiri godine stigao mali anđeo. Devojčici su dali ime Anđela. Bila je lepa, zdrava beba. Često su uveče, kad se Miroslav vrati iz nadnice, dugo gledali kako mirno spava. Uživali su u tom prizoru uvereni da njihova mala porodica dostigla vrhunac sreće.

Kad je imala samo pet meseci dobila je konvulzivni napad, pre koga je imala i visoku temperaturu. Odjednom se ukočila, poplavela, izgubila svest. Napad je trajao nekoliko minuta, potom je zaplakala. Zabrinuti roditelji su se ponadali da nije ništa ozbiljno. Više se nije ponavljalo. Njihova devojčica bolovala je kasnije od bolesti od kojih inače boluju deca njenog uzrasta. Ali, od tada im se u srce uvukla zebnja čak i kada bi imala najobičniju kijavicu.

- Negde uoči Vaskrsa ove godine Anđela se razbolela, mislili smo da je u pitanju prehlada. Imala je malo povišenu temperaturu oko 37 stepeni, lekarka je konstatovala da je u pitanju upala grla i prepisala joj sirup "sinacilin". Supruga je danonoćno bdela nad njenom posteljom, redovno joj davala lekove. Tog kobnog dana, a bio je Veliki petak, Milica je rano ustala da ofarba jaja. Veliki je praznik, dete će se radovati, iako je bolesno. Oslušnula je, Anđela je spavala. Oko sedam sati prišla joj je kako bi joj dala lek. Dete nije moglo da se probudi, samo je disalo. Uspaničila se. Pozvala me. U Domu zdravlja pokušavali su da probude našu Anđelu. Ništa. Nemoćno su kršili ruke. Bila je u komi. Sanitetom je u pratnji lekara hitno upućena u Beograd, na Institut za majku i dete. Mi smo ostali. Nismo mogli u kola sa njom. Krenuli smo kasnije. Bogu smo se molili, šta nam je drugo preostalo - priča 31-godišnji Miroslav Trišić.

Danima su se lekari u Institutu borili za Anđelin život. Posle mesec dana provedenih u šok-sobi, prebačena je na neurologiju. Urađeno je niz temeljnih analiza koje upućuju na urođenu bolest metabolizma kod devojčice. Pored encefalitisa i epilepsije, klinička slika najviše odgovara bolestima iz grupe takozvanih mitohondrijalnih bolesti. Kod ovih bolesti problemi uglavnom proističu iz genetskih grešaka, najčešće su u pitanju neuromišićne bolesti. Terapija je simptomatska s ograničenim efektima lečenja. Lekari smatraju da je potvrda dijagnoze na koju sumnjaju moguća jedino u inostranstvu. Troškove bi snosili roditelji.

- Posle dva meseca pozvali su me da dete vodim kući, da više ništa ne mogu da učine, da možda ne bi bilo dobro da razmišljamo i o drugom detetu. Svet je počeo da mi se ruši. Vratili smo našeg anđela kući. Kada je otpuštena nije mogla da otvara oči, sada može. Smeje se, plače, tako reaguje. Ponekad imam osećaj da me čuje. Kažem joj: "Anđela sine, tata mora da ide da radi" - a ona zaplače. Kad kažem da ću ostati pored nje, prepoznam joj osmeh na licu. Ili mi se tako samo čini. Stalno joj pričam, ali ona je i dalje u jednoj vrsti kome. Supruga je hrani preko sonde, pasirana hrana kroz nos ulazi u želudac. Teško mi je da to gledam - priča Miroslav, koji je odmah počeo da se raspituje kakve su mogućnosti za dalje lečenje njegove devojčice.

Preko prijatelja stupio je u kontakt s klinikom u Erlangenu kraj Nirnberga. Lekari su na osnovu dostavljene dokumentacije zaključili da bi mogli da obave dijagnostiku i tek kada budu sasvim sigurni da je postavljena dijagnoza prava, primenili bi i odgovarajuću terapiju. Ali, za odlazak u Nemačku trebalo je i 60.000 evra.

Četvrti rođendan Pre samo godinu dana: Anđela Trišić  na jednom krštenju Četiri godine Anđela je napunila 26. jula. U krevetu, nesvesna svega što se dešava oko nje. Ranijih godina Trišići su slavili Anđeline rođendane, bilo je muzike, veselja, prijatelja, dece... Za njih je to bio najvažniji dan. Roditelji Miroslav i Milica nisu dozvolili ni da ih ovog puta savlada očaj. Stegli su srca.   - Napravili smo tortu, zapalili četiri svećice. Govorili su nam ljudi da to ne radimo. Kažu, ona nije tu... A ja im kažem, dok god je moje dete živo, dok diše, za mene će 26. juli biti poseban dan koji ću obeležavati - priča kroz suze Miroslav Trišić. Seća se kako su se njegovoj devojčici pre tačno godinu dana na jednom krštenju svi divili, bila je u prelepoj beloj haljinici, vesela, ljupka, razigrana... To je slika od koje se nesrećni otac ne odvaja.

- Obratio sam se svima koje sam znao. Preko crkve u Bijeljini, ovdašnje televizije, ali i humanih ljudi iz našeg kraja i dijaspore prikupljeno je 20.000 evra. Do poslednjeg daha borio bih se za mog anđela, ali da ovim svojim rukama nadničim od jutra do mraka na imanjima širom Semberije, novac koji nedostaje, a to je 40.000 evra, zaraditi ne mogu. Pomozite - vapi Miroslav Trišić, koji kao roditelj ima pravo da se nada i onda kada se čini da nade nema.