Ćerka u bolnici, roditelji bespomoćni
Sa Tomislavom Pešićem i njegovom suprugom Stanislavkom iz mahalae Anđelinkovci susrećemo se na Bareliću, planinskom mestu udaljenom od Vranja 20 kilometara. Praznik je, Sveti Ilija, ne radi se, pa su izašli da zapale sveće za zdravlje na temeljima obližnje crkve koja nosi ime po svecu i koja se obnavlja. Doneli smo im kesu letnje i jesenje odeće za njihovu ćerku Stanku, dar anonimne Beograđanke, čitateljke elektronskog izdanja "Vesti", koju je potresla njihova sudbina, teško siromaštvo, život u nehumanim uslovima i svakodnevno gladovanje.
Stanislavka nas gleda utučeno, sa suzama u očima.
- Nema naše Stanke, otišla je za Niš i ostala ponovo u bolnicu. Ne znamo kako joj je, uzeli su joj sigurno telefon, a mi da odemo ne možemo, em je skupo, em nismo zdravi, a vrućina je velika - uzdiše namučena žena, teško oštećenog sluha, koja maramom pokriva ranu na temenu.
Darovi iz Nove VarošiDve sestre iz Nove Varoši, takođe čitateljke elektronskog izdanja "Vesti", poslaće paket garderobe Stanki Pešić u Bareliće, a drugi u Novu Brezovicu, porodici Stanojević kojoj je u nedavnom požaru izgorela kuća i sve ono sirotinje što su imali. Odeća i obuća namenjene su 17-godišnjoj Miljani, unuci Dobrivoja i Velice, koja je, kao i njena tri brata, dedinu kuću doživljavala kao stalni i sigurni dom pošto u Vranju, gde idu u školu, radnim danima žive u iznajmljenom stanu sa samohranom majkom Danijelom. |
Njihova Stanka je bolesna od šizoferenije. Bila je izuzetan đak, odličan u Ekonomskoj školi u Vranju. Para nije bilo za dalje školovanje, posla takođe, vratila se kući i živela izolovana, više gladna nego sita, bez društva, knjiga i onih malih zadovoljstava koje je u gradu imala. U selu je ostalo mladih malo, pa se Stanka neosetno potpuno povukla u sebe. Raniji strahovi od života na planini su se samo pojačali i ubrzo je završila u duševnoj bolnici Toponici kod Niša. Taj prvi put provela je tri meseca. Oporavila se, ali bolest se vratila.
- Samo je rekla: "Idem u bolnicu, nije mi dobro. Doktori su kazali da dođem, zvala sam telefonom." Ispratili smo je do Barelića, gde staje autobus i oprostili se sa suzama u očima. Nismo mogli da je otpratimo do Niša, ja ne vidim, a Stanislavka kuka od bolova, pusta rana na glavi otvorila se i nikako da joj zaraste... Dali smo joj nešto para da joj se nađe - govori ubrzano Tomislav.
Odneće odeću kući, čuvaće je za njihovu Stanku kada se vrati s lečenja. Nemaju novca, ali ne brinu za sebe.
- Zahvaljujući dobrim ljudima koji nam pomogoše, imamo osnovne namirnice za život. Prvo smo vratili dugove u prodavnici na Bareliću i skinuli kamen što nas je stezao oko vrata. To nam je bio glavni problem. Potom smo dobili odeću i osnovne namirnice: brašno, zejtin, so, šećer, sapune i sve drugo što je potrebno za funkcionisanje domaćinstva.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Tomislav i Stanislavka su zapalili sveće za zdravlje svoje ćerke, seli u hladovinu borova da se odmore. Veliki je praznik Sveti Ilija. Izvadili su iz torbe domaćeg hleba, parzdajza, salame i ljutih papričica. Da prezalogaje što pre jer treba poći natrag domu koji je ispod obronaka planine Koćurac.
- Samo da nam je da vidimo dete, da saznamo od doktora koliko je teška njena bolest. Dok je bila kod kuće ništa nismo primećivali. Ona je velika pametnica, brinula je o nama, pomagala nam. A kako se ona borila sa svojim bolom u duši, ništa nam ne govoreći, nikada neću razumeti... Teške su muke naše, sam Bog zna šta će biti - govori Stanislavka i brise suze maramom.
Novca ni za autobusku kartu- Imamo brašna do zime, zato molimo ljude da nam više ne kupuju jer nemamo gde da ga čuvamo. Videli ste onomad, šest džakova stoji na jednom astalu. Prvo da to potrošimo, a sada kada smo sami trošimo još manje. I ne možemo da jedemo od brige. Kad smo imali apetit, hrane nije bilo, sad kad je ima, ode nam dete u bolnicu i mi gotovo ništa usta ne uzimamo. Ne možemo ništa ni čuvamo u većoj količini. Prostor je skučen. Struja je slaba, jedva gori jedna sijalica, instalacija je nikakva, ne može da se stavi nijedan uređaj za domaćinstvo ili mašina. Kuća je kovanica, od blata. Zato ne tražimo, sve nam je preko glave, ali ako neko ima želju da nam pomogne bolje neka pošalje malo novaca da imamo za autobusku kartu, da odemo do Stanke u bolnicu, da joj odnesemo ponuda - briše znoj i suze Tomislav. |
