Za 100 tableta, 100 puta hvala

Na kućnu adresu 59-godišnjeg Dušana Arsića iz Malog Zvornika stiglo je 100 tableta leka "torem", jedine adekvatne zamene za "unat", medikament koji ovaj teški srčani bolesnik uzima samo kada mu ga pošalje neko od čitalaca "Vesti". Ovoga puta to je učinio Drago Savković iz Nemačke, rodom iz Republike Srpske i to nije jedina pošiljka našeg humanog čitaoca čoveku koji dnevno popije 42 tablete različitih lekova po čemu je rekorder Podrinja.

Jedva diše: Dušan Arsić

 

Ovu neslavnu titulu držao je i pre nepunih osam godina kada se prvi put njegova životna priča našla na stranicama Humanitarnog mosta i školski je primer preokreta u životu običnog malog čoveka u samo jednom času. Za Dušana Arsića, tehničara u Hidroelektrani Zvornik, u čijem bolničkom kartonu bolovanje nikada nije upisano, bio je to trenutak kada mu je pre 14 godina srce stalo. Lekari su lako dijagnostikovali infarkt, a on je čudom pobedio kliničku smrt. Usledili su meseci lečenja i rehabilitacije u kojima je supruga Biljana, takođe tehničar, ostala bez posla jer je na firmu u kojoj je radila stavljen katanac. Sin i ćerka bili su na studijama. Tako se cela porodica, koja se po standardu ubrajala u srednju klasu, našla na ivici egzistencije.
 

- Svi bolesnici imaju samo jednu želju. Ni moj Dule nije izuzetak, pa za njega nema većeg i vrednijeg poklona od kutije leka. Nije to iz sebičnih razloga, nije to zbog straha od smrti nego straha da će mu biti još gore nego što već jeste i što će briga i nega koju mu pružam i meni uzeti zdravlje. Zna i da moram svako popodne da čistim kancelarije malozvorničkih firmi. Od tog novca živimo, jer njegova penzija gotovo u celosti ide na lekove. Polovinu damo za participaciju, a polovina koja ostane nikada nije dovoljna da se kupe svi medikamenti koji nisu na pozitivnoj listi. Zato su čitaoci "Vesti" za nas ljudi čiju je dobrotu nemoguće rečima opisati. Toliko je godina prošlo od apela za pomoć mom mužu, a još uvek ima onih koji se redovno javljaju i u granicama svojih mogućnosti pomažu - rekla je Biljana Arsić, svom mužu i supruga i drugarica i negovateljica, zahvalivši se Dragu Savkoviću, ali i svim drugim ljudima dobre volje koji su za njih učinili ako ne više, onda bar onoliko koliko članovi familije i njihove nekadašnje radne kolege.

- Razlika je u tome što nas Malozvorničani poznaju i što im moje suze govore koliko mi je teško kad molim da mi pomognu da Dušanu kupim lekove, a čitaoci "Vesti" nam veruju na reč... - reče Biljana Arsić, gorko zaplaka i jedva uspe da doda da niko ne zna koliko je teško pružati ruku i znanim i neznanim.