Svetlo nikako da pobedi tamu

Prošlo je mesec dana od kako se iz Antverpena, posle operacije desnog oka, vratio u svoje Vranje 31-godišnji Boban Mikić s mnogo nade da će čuveni dr Klas uspeti da mu vrati izgubljeni vid. Verovao je Boban da će progledati do velikog srpskog praznika Vidovdana, takve su bile prognoze... Ali, nije uvek sve onako kako želimo.

POTIŠTEN: Boban Mikić

 

Dok sedimo u sobi, teške, guste zavese štite od sunca koje ovih dana nemilosrdno peče. Boban briše znoj sa čela, grudi mu se nadimaju, odsečnim rečenicama, punim nekog prkosa i iščekivanja razmišlja o svojoj sudbini. Teško mu je...
 

- Samo povremeno kao neko svetlo da se upali u oku i opet ugasi. Mislim sad će, progledaću! Sanjam da vidim, koliko puta skočim iz kreveta presrećan, a onda ništa - mrak i potištenost. Verujte, sve mi je dozlogrdilo. Operacija je bila teška, umesto da progledam nakon tri nedelje, ja sam i dalje slep. Srce me boli, sebe kao da sam ožalio, ali osećam koliko se moji najbliži sekiraju, majka Vera i sestrić Lazar. Došlo je do komplikacija i ovih dana odlazim u Beograd kod doktora Vukovića koji se sprema da mi deo oka, retinu, koriguje, a ujedno i očisti sukrvicu koja se nakupila u očnom dnu - govori Boban.

Svakodnevno odlazi u vranjsku bolnicu, na očno odeljenje, gde ima određenu terapiju, meri očni pritisak koji nekako uspeva da stabilizuje. Bio je krajem juna kod doktora Vukovića, sledeći susret zakazan je za 24. jul. Bobana će u Beograd voditi drug Saša Stanković koji je uz njega od kada ga je zadesila nesreća sa vidom, od septembra prošle godine.

- Mnogo je ljudi koji mi pomažu i to mi daje snagu da verujem u ono što mi je rekao i doktor Klas, a to je da nada poslednja umire. Toliko želim da progledam, sebe radi, porodice radi, ali i svih mojih dobrotvora koji me zovu, pitaju, strepe... Polako osećam da gubim snagu, ne mogu psihički da izdržim pritisak da li ću progledati ili ne. Idem u crkvu, palim sveće, molim se Bogu, bojim se da sam zakasnio, a ljudi mi govore da nisam. Porodica mi je sve, dok čujem glas mog Lazara, sve dok prilazi i ljubi me u obraz ne mogu da odustanem od borbe za novi život. Od septembra prošle godine sam slep, ako je sudbina da tako i ostane, neka... Ne može se protiv sudbine, moram da živim - kaže Boban.

Sve njegove muke preživljava i majka Vera. Strahuje, nada se, želi... Ne odustaje majčino srce, krije tugu da bi bila siguran oslonac svom nesrećnom sinu.

- Majka je moj heroj, ona je najzaslužnija što se ne predajem. Noću čujem kako ječi u snu. To je od nakupljenog bola koji nikad ne pokazuje. Njen optimizam je neverovatan, to samo majka može - priča sa ljubavlju i poštovanjem Boban.

Ne propušta priliku da se još jednom zahvali svima koji su mu slali vredne novčane donacije kako bi otputovao u Antverpen u potrazi za ozdravljenjem. Rastajemo se priželjkujući da nade još ima. Mnogo toga zavisiće i od hirurške intervencije koju će obaviti doktor Vuković. Boban ima hrabrosti da se nosi sa svojom sudbinom, ma kakva ona bila. Mi smo tu da mu pomognemo i da ga podržimo.