Igračke su ukras detinjstva

Plišane mede, zeke, raznorazni automobili, najrazličitije lutkice, kockice i slagalice, ulepšali dan mališanima u vrtićima Kockica i Cvrčak.

Nedavno stigli paketi prepuni igračaka koje su poslala deca zaposlenih u Redakciji "Vesti" u Frankfurtu nisu završila, kao do sada, u domovima njihovih vršnjaka lišenih roditeljskog staranja niti izbegličkim kampovima širom Beograda.

Plišane zeke, mede, mace, kuce, automobili svih boja, veličina i oblika, plavokose i tamnokose lutke, torbice, raznorazne kocke, slagalice i još mnogo toga, ulepšale su dan mališanima u dva vrtića u Borči, beogradskom naselju na levoj obali Dunava.

Sudeći po broju ovih ustanova i broju korisnika kojih je u svakoj grupi gotovo dvostruko više od propisanih standarda, taj deo Beograda najgušće je naseljen dečacima i devojčicama što ga čini mnogo lepšim, veselijim i prijatnijim od elitnih četvrti srpske prestonice.

PUNE RUKE POSLA: Mališani u Kockici

 

Poštujući godine Kockice, koja je pre 37 godina prva otvorila vrata malim Borčancima i ekipa "Vesti" prvo je prešla prag ove kuće u kojoj dan provode mališani u lepim, svetlim i nadasve urednim prostorijama. Njihove "druge mame" su stručne i ljubazne vaspitačice, na čelu sa Milenijom Micić. Toplina kojom zrače i radost života koju kao oreol nose, bude želju i u putnicima namernicima, kakvi su bili vaši izveštači, da se ugnezde na niske stoličice, dograbe prvu igračku ili slikovnicu i u raskošnoj lepoti dečjih osmeha ponovo osete bezbrižnost detinjstva i zaborave na sve udarce života.

 A koliko se sa ovom decom ozbiljno radi, kako bi izrasli u kulturne, obrazovane i korisne članove društva uveravamo se već u prvoj jaslenoj grupi. Znali su da dolazimo i donosimo igračke. Ali, kad smo se pojavili unoseći velike kartonske kutije, ti dvoipogodišnjaci ostali su dostojanstveno sedeći uprkos radoznalosti koja je prosto kipela iz njihovih širom otvorenih očiju, izvijenih vratića i prstića kojima su uvrtali kovrdže i kikice ili prelazili malim dlanovima po kratko ošišanim glavicama. Tek posle razmenjenih pozdrava i poziva da se zajedno poigramo, armija dečaka i devojčica, tek izašlih iz pelena, krenula je u osvajački pohod na darove nepoznatih drugara. Danilo, Jovan, Marko, Ivan, Marija, Ivana, Jana... našli su, bar tako su tvrdili, baš ono što su najviše želeli.
 

- Decu je najlakše obradovati. Imamo igračaka, ali one se brzo kvare, posebno u velikim grupama kakve su naše jer broj dece u svakoj je za trećinu veći od kapacitetom predviđenog. U vremenu u kome živimo, ima mnogo važnijih stvari za bezbedan boravak dece u vrtiću, pa se igračke nalaze na poslednjem mestu prioriteta - govorila nam je Milenija Micić s neskrivenim uživanjem posmatrajući razdraganu decu i zahvalivši se roditeljima mališana iz Frankfurta na ovom lepom gestu pažnje.

Kocke i slagalice završile su u grupi koju čine trogodišnjaci i četvorogodišnjaci. Zapažamo okupiranost dece igračkama ovog tipa, i zaključujemo da se u vrtiću neguje pravilo da učenje počinje kroz igru, da se logičko mišljenje neguje i razvija i da ta ustanova nije samo mesto gde deca imaju tri obroka dnevno, krevet za spavanje i beskonačno vreme za igranje dok su im roditelji na svojim radnim mestima.

Vrtići koje smo mi obišli su mnogo više od toga i zato smo osećali ogromno zadovoljstvo što smo igračke odneli tim malim velikim ljudima koji znaju da budu ozbiljni kad treba i detinje razdragani čak i kad plen bude samo majušni pištolj ili lutkica veličine dečje šake.

U ovoj grupi glavna atrakcija bio je bicikl, bar što se dečaka tiče. U njihovoj mašti bio je to motor pa su, držeći upravljač, imitirali zaglušujući zvuk ovog veoma popularnog prevoznog sredstva.

Pripremajući se da produžimo ka drugoj po starini dečjoj kući u Borči, mališani Kockice ispraćaju nas na isti način na koji su nas i dočekali. Domaćinski uljudno govore hvala, a iz tog hora glasića probija se jedno, a odmah za njim i drugo pitanje:

- A igračke? One ostaju kod nas?

Odgovaramo potvrdno, što izaziva opšti metež tako da naš odlazak ostaje skoro nezapažen. I u Cvrčku, sagrađenom 1980. godine, dočekuje nas 270 dece, iako je predviđen za 150. Od glavne vaspitačice Svetlane Bajić saznajemo da su u to vreme potrebe Borče sa dva vrtića bile zadovoljene, dok danas ni više od deset objekata sa mnogo prekobrojnih ne mogu da prime svu dečicu koja s čežnjom gledaju igru vršnjaka u dvorištu, dok šetaju sa dekama i bakama.

Posle pet minuta provedenih sa nekim drugim Danilom, Jovanom, Aleksom.... i njihovim brižnim vaspitačicama, gubimo osećaj da smo promenili mesto. I ovde caruju lepota i radost života, a igračke koje smo doneli od tri brata i dve setre iz Frankfurta brzo su našle nove vlasnike koji će ih voleti i u zanosu igre pokvariti. I niko ih neće grditi. Ništa ne traje večno pa ni igračke i detinjstvo. Zato treba uživati i u jednom i u drugom, onako kako to rade mali Borčanci u Kockici i Cvrčku, koji će, zajedno sa decom čiji su roditelji zaposleni u "Vestima", ostati zapisani na stranicama našeg lista kao najmlađi graditelji prijateljstva matice i dijaspore.