Svaki naredni dan lepši od prethodnog

U Žbevac, srpsko selo smešteno na brežuljcima u okolini Bujanovca, stižemo u podne. Sunce upeklo, udara u teme, najavljuje kišu iz oblaka koji se izdižu nad obližnjom Kozjak planinom.

Odeća, igračke, slatkiši, namirnice: Deda Vlasta, otac Ivan i ćerka Milica

 

Stižemo u dvorište porodice Ristić. Bašta sveže okopana, kokoške šetaju. Čuje se vreka koza. Kuća oživela, dočekuje nas starina Vlasta. Ivan smestio trogodišnjeg sina Matiju da spava, dok je njegova bliznakinja Milica, okružena igračkama, zaneta igrom.
Unosimo torbu, poklon dobročiniteljke Jelene Marković iz Štajmbaha kod Frankfurta i koverat u kome je 50 evra. I još jedan, deo donacije Damira sa Gold Kosta od 100 australijskih dolara.

Milica ostavlja igračke i trči nam u susret, pozdravlja se, umiljava.

- Zavolela vas je, do juče behu to "divlja" deca. Zna da se u njenom životu nešto menja nabolje i svaku torbu iščekuje s nestrpljenjem - kaže deka Vlasta.

Podseća nas da su deca dok se nisu pojavili dobrotvori i poslali im igračke igrala u dvorištu, nosila u koficu vodu, posipala zemlju, pravila blato, a potom "mesila" kolače, hlebove - ono što im je nedostajalo i šta su željna iščekivala.

- Bog neka je blagoslovi i nju i sve ostale koji nam pomažu. Štedimo, napišite da štedimo, čuvamo novac u kući na sigurnom mestu. Uvek je neko tu od nas, ne može niko da nas opljačka. Nego, da pitate naše dobrotvore da li pristaju da kupimo neku jeftiniju mašinu za pranje veša. Dosadilo je da više peremo ručno u limenom koritu. Ruke me bole, a i Ivana, po celi dan je u bašti, sredio ju je pod konac, kao za izložbu - priča deka Vlasta.

Govorimo da mogu odmah da kupe mašinu, da bi dobrotvori bili oduševljeni njihovom brigom da dom i deca budu u čistom.

- Zahvalite im se - kaže Ivan.

Otvaramo torbu i nastaje oduševljenje, naročito male Milice. Unutra igračke, lutke koje ona obožava i svakoj daje ime. Ređa ih na krevetu, sakuplja ručice ispod grudi, podskakuje od radosti.

- Sve, ovo... moje - čuje se nerazgovetno.

Mirno spava Matija Navikli na buku: Otac Ivan sa Milicom i usnulim Matijom Matija je prespavao celu našu posetu. Iako je Milica bila prilično bučna dok je odmotavala šuškavi papir sa slatkiša i glasno se divila lutkama, njen brat nije se ni okrenuo ka da se sve to ne dešava u sobi, jedinoj koju imaju, kako-tako opremljenoj.   Ni opomene oca da bude tiša nisu mnogo pomogle jer bilo je očito da Milica jedva čeka da radost zbog dobijenih igračaka, slatkiša i mnoštva drugih, za njih zanimljivih poklona, podeli sa bratom blizancem.

Vadimo iz torbe odeću i obuću. Sve je novo. Milica se raduje patikama, a potom dolaze razne vrste kolača, pirinča, makarona i drugih namirnica.

- Tugo, čajna, vakuumirana! - viče deka Vlasta i nastavlja, gledajući nas suznih očiju:

- Znamo šta je čajna, ali ne znamo kako se jede jer je nikad nismo kupovali. Želja je da to deca probaju, mada je naš cilj da uhranimo dva prasca, da budu po 80 kilograma, pa da ih sredimo i imamo hranu za zimu. Imamo pušnicu od nepečenih cigala, pa će biti malo i suvog mesa - govori Vlasta.

Život im se promenio, nemaština je bila velika, za njih je svaki evro skup i čuvaju ga kao oči u glavi.

- Kad se čovek boji gladi, a oko sebe ima dečicu kao ove naše "pilčiće" mora da vodi računa - kaže Vlasta.

Kolača je mnogo. Milica ih zagleda, neke poput keksa prepoznaje, za druge ne zna, pa ih i ne proba.

- Ne jedu mnogo kolača, trudimo se da uvek imaju da pojedu nešto od kuvanih jela, bilo da je pasulj, čorba, đuveč, pržena jaja... Nema ni ženske ruke da ih umesi. Keks i kolače im dajemo za doručak ili večeru sa kozjim mlekom. Imamo dve koze, hvala Bogu, njihovo mleko nas sve drži zdravim u kući - govori Ivan.

I ovog puta Ivan nas vodi da pokaže baštu. Sve sređeno, okopano, mladi crni i beli luk spremni za jelo. Ima i zelene salate, nešto manje. Tu su i rotkvice.

Biće u bašti, kada dođe vreme, i krompira, boranije, graška, pasulja, paprika i paradazja.

- Bašta je na otvorenom, kasno ovde rađa, ali je zato sve zdravo, prirodno. Leti, ako rodi paradajz i paprika, to je naša glavna hrana, pored hleba koji mesimo i kozjeg mleka. Mislimo da smo izašli iz krize sa hranom, imamo da jedemo, nije važno šta i koliko, važno je da deca nisu gladna i da je sve što pojedu zdravo. To se i vidi, vesela su, igraju se po celi dan, odlaze sa mnom na obližnju poljanu da čuvamo koze i jare. Tu igraju lopte, trče, beru poljsko cveće - raduju se životu. Za to su zaslužni naši dobrotvori iz inostranstva, dobri ljudi za koje smo mislili da više ne postoje. Hvala im na svemu, najviše što vratiše radost na dečja lica - kažu na rastanku, uglas, Vlasta i Ivan.

Milica nam dugo maše ručicom i šalje poljupce. Milo lice gubi se u odsjaju podnevnog sunca dok se udaljavamo iz mahale smeštene na brežuljku.
 

Vredne ruke i nežno srce Da smo imali na raspolaganju ceo dan, ostatak bismo slušali blagosiljanje oca Ivana i dede Vlaste, donatorke Jelene Marković iz Štajbaha kod Frankfurta. Kad su čuli da je majka dvoje dece i da je pakete lično donela u Redakciju "Vesti" u Bad Filbel, čuo se dubok uzdah starine.   Donatorka: Jelena Marković - Kad je pored obaveza majke, a sigurno ima i mnogo drugih, našla vremena da ovoliko stvari kupi, upakuje i još doveze do vaše Redakcije, šta je u onda u stanju da učini za svoju decu? Hvala bogu, te postoje takve žene zbog svojih porodica, ovih naših siročića i pored žive majke, zbog ljudskog roda uopšte - govorio je Vlasta Risić. Mala Milica, saznavši da je donatorkina ćerka njena imenjakinja i vršnjakinja i da joj je poslala i neku od svojih lutaka, šireći oči u čudu pitala je: - Je li i ta Milica dobra kao njena mama? Odgovorili smo da smo uvereni da jeste i da će njih dve možda nekad negde sresti i upoznati.