Nikad više u dronjcima i bez hleba i mleka

Voljom čitalaca "Vesti", ponovo dolazimo u skrajnutu mahalu sela Žbevac u kojoj žive Ristići, otac Ivan i troipogodišnji blizanci Milica i Matija, kao i deda Vlasta. Smeštena na brdašcu, a tog prepodneva sunce upeklo, pa bije u teme. Neki nemir u vazduhu nagoveštava poslepodnevni pljusak. Parkiranje auta u blizini dvorišta najavljuje promukli lavež psa. Iz kuće izlaze Milica i Matija, trče da se pozdrave sa nama. Više nismo stranci, nego glasonoše dobrih ljudi koji ih oblače, hrane, zasipaju igračkama i slatkišima.

Sa ljubimicom: Ivan sa Milicom i Matijom

 

- Tata, tata, tu, tu... - viču uglas.

Milica nas hvata za ruku i vodi iza kuće gde Ivan radi u bašti. Okopava travu oko posađenih krompira, pasulja... Tu je red malina, malo jagoda... Od poslednjeg susreta uvećao je površinu bašte i sada je velika, uredno obrađena i zasađena svim potrebnim povrćem.

- Na otvorenom je, samo da neka gradobija ne bude letos, rodiće taman toliko koliko je dovoljno za naše potrebe. Ima od svega po malo, pre svega povrća, tako da kada dođe zima više nećemo gladovati. Iskren da budem, zahvaljući dobrotvorima i njihovim novčanim prilozima stadosmo na noge. Kupili smo mnogo toga da bismo posejali baštu. Ipak, najbitnije je što smo dobili volju za život, što su nam deca radosna, što imamo brašna, zejtina, šećera, soli, imamo svega... Deca su poboljšala apetit, a kako i ne bi kad su ranije jela "na ušku pa na menku" (retko, po nekad) - priča kroz osmeh Ivan.

Zrači srećom i zadovoljstvom, a gotovo do pre mesec dana delovao je beznadežno, depresivno, bez osećanja da će se nešto desiti na bolje i da mu deca neće odrastati više gladna nego sita. Ulazimo u kuću da uručimo donaciju od 200 švajcarskih franaka anonimne donatorke iz Ciriha i 150 australijskih dolara porodice Damnjanović iz Sidneja.

- Ta gospođa iz Švajcarske, naš dobrotvor, malo pre je zvala telefonom i pitala da li su nam stigle pare. Rekli smo da čekamo novinare "Vesti", samo što nisu stigli. Obećala je da će još da nam pomogne. Veliko joj hvala. Hvala i Damnjanovićima Australije. Nama još nije jasno kako to da postoje takvi ljudi, koji imaju želju i potrebu da odvoje za druge, za mog Matiju i moju Milicu - kaže Ivan.

Deda Vlasta nije kod kuće, otišao je kod lekara u Bujanovac, ima velikih problema sa vidom.

- Navukla mu se neka mrena preko očiju, ne vidi dobro. Kaže mi da dok pase koza, umesto jedne vidi pet. Ima tu skramu, treba mu i naočare nabaviti. Poslao sam ga kod lekara, dao novac za autobus, za neki lek ako treba da kupi i da uzme neke jeftinije naočare. Nećemo da štedimo na zdravlju i hrani, ali novca mora da ima u rezervi, pod slamaricom, jer znamo šta znači nemati. Dok nije objavljena priča o nama u "Vestima" i 50 dinara beše veliki kapital za nas - ističe Ivan.

Pokazuje nam ušteđen novac, od donacija naravno. Ističe da su i pored štednje kupili dva prasca koje će toviti za zimu. Onda, kokoške nosilje... Imaju kozu, jarca, jarića. Jare Miško, koje je mezimac dece, čim smo ušli u prostoriju gde ga čuvaju, u stari dotrajali podrum, dotrčalo je do Milice i počelo da joj se umiljava. Uzela je malo suve slame i dala mu da jede, pri tom ne skidajući blaženi dečji osmejak sa lica.

- Koze su naš spas, posebno za decu. Imaju svaki dan mleka, jednom ga piju, drugi put nadrobe hleb. Obožavaju ga, a ono im čuva zdravlje. Hvala Bogu, pa ga imamo! - kaže Ivan.

Kaže i da su Vaskrs, Vrbicu i druge praznike, po prvi put u životu proslavili kako su želeli. Imali su što i većina ljudi u selu. I sve zahvaljući donacijama divnih ljudi iz inostranstva.

- Dobili smo donaciju od doktora Branislava Fatorija iz Švajcarske, 48.700 dinara koje je uplatio njegov prijatelj Nikola Stefanović iz Zemuna. Rekoše mi da je to oko 500 franaka. Velika para, veliko mu i naše hvala. Otac i ja nemamo reči koje mogu da opišu zahvalnost. Kad smo podigli novac gledali smo i nikako da poverujemo da je odjednom toliko stiglo. Stisnemo u džep i brzo kući, da ga ostavimo na sigurnom, da se troši samo onoliko koliko je potrebno. Otac Vlasta je pokupovao ono što nam se prijelo za praznik, ono što nismo godinama okusili. Kupio je svinjskog mesa, komad od tri kile, kolače, suhomesnate proizvode za meze. Uh, što smo se najeli, pa posle pustili radio, a ono narodne pesme, sve veselo, a nama srce puno, suze na oči idu dok deca cupkaju, oponašajući igru u kolu. Nama je najvažnije da su Milica i Matija radosni. A jesu. Trebalo ih je videti kako se svaki čas tucaju jajima, a onda slade kolačima - priča Ivan, koga je supruga ostavila sa blizancima starim samo sedam meseci i koja ne zna koliko su joj sin i ćerka porasli i sazreli, uprkos siromaštvu u kome su donedavno živeli.

Ispraćaju nas sa ocem, koji ih je i lepo vaspitao, do razlokanog puta, gde smo ostavili auto. Vraćaju se, ali ne ulaze u kuću. Stoje ispod strehe i gledaju u pravcu auta koji odlazi i zamiče iza prve krivine.