Živim kao sav normalan svet

Posle punih deset godina u beogradskom Dopisništvu "Vesti" obreo se Dejan Kovačević, jedan od najtežih telesnih invalida i sa najpotresnijom životnom pričom objavljenom na stranicama Humanitarnog mosta.

OSTVARIO SAM SVOJE SNOVE: Dejan Kovačeivć

Razlog dolaska bilo je preuzimanje donacije vredne 150 australijskih dolara porodice Hubana iz Perta, a ona je usledila nakon reportaže o ovom neobičnom mladiću, rođenom u Novom Sadu sa rukama do lakata i jednom kraćom nogom.

Kao i pre deset godina kada je pokrenuta akcija za izradu ručnih i nožne proteze, Dejan je u naše Dopisništvo ušao odišući životnom radošću i energijom.

Reklo bi se da je 33 godine išao putem posutim ružama, a nikako da je ostavljen u novosadskom porodilištu zbog urođenog hendikepa, da je rastao u zdravstvenim i socijalnim ustanovama, u srednju grafičku školu išao iz hraniteljskih porodica i da je na vrata "Vesti" pokucao iz Doma za telesne invalide u beogradskom naselju Bežanijska kosa.

- Kada sam nedavno neočekivano dobio priliku da razgovaram sa novinarkom "Vesti", a povod je bio nedostajući novac koji sam poklonio jednom dečaku za kupovinu nožne proteze, bilo mi je teško da se skoncentrišem na temu. Misli su mi se vraćale deceniju unazad kada sam gotovo svakodnevno bio na stranicama Humanitarnog mosta, kada mi je za samo nekoliko meseci skupljeno oko 40.000 nemačkih maraka, a ja otputovao u Duderštat kod Getingena da mi u najpoznatijoj firmi za ortopedska pomagala uzmu mere za proteze, odlazio na probe, uvek u društvu zemljaka koji su mi bili zamena za roditelje, dede i babe, braću i sestre, ujake i stričeve - priča Dejan, deset godina stariji i deset godina zreliji.

Proteze, kao i sva ortopedska pomagala, imaju svoj vek trajanja i već dugo su van upotrebe, a Dejan patrljcima ruku uspeva da uradi mnogo više od ljudi bez telesnih mana. Sam sebe izdržava. Živi u iznajmljenom stanu i mašta da stvori porodicu.

- Ma kako to zvučalo onima koji posmatraju samo moj fizički izgled, ja sebe smatram potpuno ostvarenim mladim čovekom. Imam završenu srednju školu koja mi omogućuje zaradu iako nemam stalno zaposlenje, imam devojku, naša omiljena šetališta i letnje bašte, imam prijatelje na svakoj tački zemaljske kugle koji su mi obezbedili najskuplje proteze u dobu kad mi je estetski momenat bio izuzetno bitan. Da ih nisam dobio, moguće da bi moja životna filozofija bila drugačija, da bih i ja počeo da se sklanjam od radoznalih pogleda i zauvek ostao među sebi jednakima, u Domu za telesne invalide, gde bih bio zaštićen poput penzionera. Ja sam odlučio da se te sigurnosti odreknem i uhvatim u koštac sa životnim izazovima svoje generacije. Uprkos telesnom hendikepu ne osećam se ni u kom pogledu manje uspešan. Želeo sam da studiram prava. Učinio sam i to iako mislim da ću više koristi imati od fakulteta života - rekao je Dejan Kovačević zahvalivši se porodici Hubana na novčanom poklonu i podsećanju na najlepši period njegovog života.