Ponovo hodamo podignute glave
Nakon naglog topljenja snega, dolazak do kuće Zdravkovića u Korbevcu kod Vranjske Banje, po izrovanom blatnjavom putu, nije bio nimalo lak. A morali smo da bi im uručili donaciju vrednu 100 evra anonimne donatorke iz Frankfurta.
Zatekli smo Dobrivoja na krovu kuće koju čini jedna prostorija, zabavljenog oko čunka na mestu gde bi trebalo odžak da stoji. Dovikuje reporterima "Vesti" da odmah silazi, završio je zamazivanje oveće rupe na čunku-odžaku mešavinom zemlje i sena.
- Procure nam pored čunka u sobu. Vodu sakupljamo u kante. More, dobro je, bojali smo se da nam se od velikog snega ne uruši krov. Svakodnevno smo ga skidali velikim motkama sa rašljama i zahvaljući tome imamo kakav-takav krov nad glavom - kaže Dobrivoje.
Krov je od trske i blata pokriven dotrajalim crepom, a od snega ulazna vrata su se iskrivila i sada zjapi u sobi čitavih pet centimetara. Da bi sačuvali toplotu, vrata podupiru zašiljenom gredom.
Bolji Srbi iz dijaspore"Nego, nešto razmišljam i nikako mi nije jasno kakvi smo mi Srbi kao narod. Naši ljudi koji žive u inostranstvu kao da su nešto posebno, kao da su sačuvali sve one najbolje osobine koje su krasile naše pretke i oni nam ih ostavili u amanet. Ovi ovde, u mom selu Korbevcu, da Bog sačuva! Čim dođu reporeteri "Vesti" brže izlaze da vide da li će nešto doneti, koliko će ostati. Čuo sam kako se po selu priča i pita: "Odakle im sto, stolice, orman, novi kreveti? Zašto im se daje?" Čini mi se da bi svi bi voleli da im budemo sluge dok smo živi i da nas sažaljevaju dajući kilo-dve brašna deci da prežive", priča sa ogorčenjem Dobrivoje. |
- Čim se otopli videću da li mogu da ih sam popravim. Nabubrila su, možda se malo sasuše, ali mnogo su stara i istrulela na mnogo mesta. Želja mi je da ih skinemo i stavimo nova, ojačana limom jer se kod nas direktno ulazi u sobu, nemamo trem ili predsoblje - ističe Dobrivoje, rudar čija je mesečna zarada 20.000 dinara.
Supruga Sunčica sa sinovima Željkom i Milošem dočekuju nas raširenih ruku, pokazuju pismo koje su dobili od Đorša Čordaševića iz Toronta, pre nego što im saopštavamo razlog naše posete. Treći sin Dalibor je u selu, sa komšijama, na raščišćavanju korita Korbevačke reke kako ne bi došlo do poplava.
- Bože, dali je moguće da ima ovakvih dobrih ljudi, kao što je čika Đorđe? Poslao nam je 50 dolara, ali ovo pismo puno je brige o nama kao da smo mu deca. Verujte, ovakvu pažnju prema nama niko nije ispoljio, tako tople reči nisam imao ni od svojih roditelja. Zato, hvala čika Đorđu i na donaciji i na pismu. Odgovorili smo mu takođe pismom, nadamo se da ga je dobio. Hvala i svima drugim dobrotvorima - priča Dobrivoje.
Kažemo da sad imaju dobrotvorku više i uručujemo 100 evra. On i supruga Sunčica značajno se pogledaju i spuštenog pogleda kažu da su prenaglili kad su od prvih donacija kupovali stvari i mole darodavce da ih shvate. Sunčica, kroz suze, kaže:
- Neka ne zamere naši spasioci, Bog da im podari sve u životu što požele! Kupovali smo krevete jer su stari bili raspadnuti, a jezgra koja su štrčala iz dušeka leđa i celo telo nam išaraše. Kupismo stolice, da sednemo kao ljudi da ručamo, da deca postave sveske na čvrst sto i ljudski pišu domaće zadatke. Orman smo uzeli nov, jer smo se bojali da onaj star, koji se čitav klatio, ne padne, a odmah je do kreveta u kome spavaju Željko i Dalibor. Eto, kupismo to za novac koji smo dobili, sigurnosti i zdravlja radi, a dugove nismo vraćali. Zato sada idemo da se razdužimo u prodavnicama, po 50 evra u dve. Da smanjimo dug - kaže Sunčica.
Još 75 evra dugaDobrivoje i Sunčica osećaju ogromno olakšanje što su više od polovine duga vratili. Istina, ostalo je još 75 evra i još ne mogu da smisle način da i to izmire, ali su srećni jer je to najmanje dugovanje u poslednjih niz godina. Imaju, doduše, nešto da vrate radom ljudi, ali na to ne gledaju kao problem, navikli su i ne pada im teško. |
Odlazimo u selo sa Zdravkovićima u prodavnice u kojima su sveske gde su upisani rudarevi dugovi. U prvoj prodavnici, gde su uzimali samo brašno, plaćamo 50 evra. Ostaje još oko 10. U drugoj prodavnici dug smanjujemo takođe za 50 evra, ali ostaje još 65. Skoro smo i tu prepolovili, a uzimalo se za hranu i to u dužem vremenskom periodu, celu jesen i zimu.
- Znamo Dobrivoja, dajemo mu veresiju, izuzetno je pošten i uvek plati, naravno u ratama - kaže nam jedan od prodavaca.
Dobrivoje nam šapuće:
- Sada smo drugi ljudi, ponosni i radosni - kaže dok čvrsto u rukama drži fiskalni račun.
Dug je ovog poštenog čoveka mučio koliko i sirotinja, iako je samo hranu na veresiju uzimao, pre svega zbog sinova. Zato je 50 kanadskih dolara ostavio za svakodnevne potrepštine.
Poslednji meseci za Zdravkoviće bili su posebno teški jer za Dobrivoja, zbog velikog snega, nije bilo posla u rudniku. Privremeno su smanjili kapacitete ljudstva u jamama. Čeka da otopli i pozovu ga. Kad stigne plata od 20.000 dinara (oko 200 evra), imaće za hranu, sredstva za higijenu i školske potrebe tri đaka.
Polazimo i ostavljamo ovu porodicu u vedrom raspoloženju. Kažu, malo je trebalo pa da im se život promeni na bolje. Da spavaju u udobnim krevetima, da pre spavanja ležeći slušaju narodne pesme uz koje i sami nekad zapevuše. A do juče se samo ćutalo i čekalo na tanjir tople čorbe, bez mesa naravno, da se utoli glad.
Brojevi odeće i obućeNa predlog Mileta Dragića, ali i drugih čitalaca "Vesti" objavljujemo brojeve odeće i obuće svih članova porodice Dragić |
